Prosvetni glasnik

О Ручном Раду

185

се упућује да ради добро." Човека треба вежбати из ране младости да остварује своја решења. Не говорити деци узалуд већ искористити сваку згодну прилику радом. Пред данашњим огромним напретком науке и технике, код тако бескрајне области знања, поједином човеку је немогућно да се одликује научношћу, нарочито кад се зна да се за релативно кратко време од када су науке напредовале, људски мозак ни квалитативно ни квантитативно није ни мало изменио. Из тога разлога и школа треба да напусти укорењено мишљење да треба ученику дати што више систематског знања. Треба знати да су речи најнезнатнија реакција од свију реакција, и данашња школа се још није отресла старог вербализма, т. ј. учења речи, и дидакшичког материЈализма, оног површног педагошког погледа који сматра научено градиво, ма на који начин научено, за мерило интелектуалног и моралног образовања. На против, школа треба да очува свежину дечјег тела и духа и да спреми омладину да се саморадњом сама помаже. Она треба да избегава једнострану пасивност, каква се и нехотице ствара једностраним учењем из школских уџбеника, која од човека прави шему, која га унижава и смета му да се развије у потпуног човека. Прво хтети, радити и живети, па после читати. Ово последње треба да буде што и коментар уз текст. У раније доба је у држави био на једној страни аутократа, неограничени господар, а на другој су били бесправни и послушни поданици. Данас је век демократије, где народ узима активно учешће у државним пословима. Према томе и школа треба да се прилагоди времену, и да спрема активне, слободне грађане. Моћ мишљења и подобност за рад зависе од броја ћелија у мозгу, у колико су оне развијене за рад. Овај развитак је опет резултат рада чула и мишића, и тај се факат не сме превидети ако се хоће развитак мозга. Сам факт, опет, што је у човековом мозгу број ћелија које регулишу покрете руку много већи него број ћелија за остале делове тела. изузимајући за лице и ноге, може нас уверити о важности физичког. ручног рада. У старо, класично доба и у Средњем Веку ручни рад је сматран за недостојан човека. У старом Риму само је ручни рад плаћан, и зато презиран. По ондашњем мишљењу, служба слободног човека састоји се не у физичком него у умном раду. Она се не врши за награду, већ из благовољења, бесплатно. Она је услужност, достојна слободног човека. Према естетичком схватању старих Гркаи религијском идеализму Средњег Века, ручни рад је понижавао човека. Ово је мишљење владало и 1781 год. када је академија у Мадриду расписала награду ономе који докаже да користан рад руку нема у себи ничега што понижава! Тек у најновије доба појављује се веће признање материјалном, физичком раду, и то сгоји у вези с моПросветни Гласник, I кн>., св., 1920, 1о