Prosvetni glasnik

Хроника

189

црте, већ захтевала (један њен део) да се претрес Нацрта остави за Скупштинуод јесени. Тадашња Управа— која, изгледа, нити је очекивала такав захтев, нити је, што је велика њена погрешка, знала колико има на тој, тако малобројно посећеној Скупштини, присталица свога мишљења тадашња Управа није хтела примити тај захтев, изнела га је на гласање и осгала, као што је било предвидети, у мањини. Отуда и њена оставка и завршетак рада тога истог дана. Предвиђајућитакавзавршетак, готово сигуран да та Скупштина мора да се заврши тако, потписани је, у својству редовног члана „Друштва Хрватских Средњошколских Професора", предлагао Управи да се прими захтев о одлагању претреса Нацрта Статута за Скупштину од јесени. Управа, која није знала, ни из близа, у каквој се ситуацији налази, није разумела то једино средство које јој је, у томе тренутку, стајало на расположењу, и није га усвојила. Таквом правцу и развоју те Скупштине није нингга допринео ни изванредно тачан, интелигентан и искрен говор г-ђице Милеве Петровићеве, члана Управе Српског Професорског Друштва и члана Одбора Седморице. Говор је, као говор, изванредно успео, али његов смисао: да се, још тада, створи јединствено друштво, пропао је, и то је тренутна штета. Потписани ће се вратити на ово питање стварања јединственог друштва југословенских средњешколских наставника. За сада, може само да каже толико да, несумњиво, то што до овот тренутка није створено такво јединствено друштво, није много похвално за средњешколске наставнике Југославије. И учитељи народних школа и инжењери и лекари створили су своја јединствена професионална друштва; наставници средњих школа нису. Када им се каже тај факат -- који постоји искључиво њиховом кривицом јИ и каже им се, као што се чини на овом месту, отворено и без бојазни демантиа од њихове стране, —• они се, заиста, не могу нити наљутити нити тиме наћи упређени. Није могуће завршити ове кратке и брзе редове о јулској загребачкој Скупштини, а не поменути једну ствар која је, за онога који гшше ове редове, веома важна. На њој је Управа прочитала писмени захтев колегиума католичких бискупа, редигован у присуству папског нунција у Југославији, монсињора Г. Керубиниа, захтев управљен Министарству Просвете у Београду: да Министарство забрани учествовање средњешкелске католичке омладине у Југославији у „Соколу". Министарство није само решавало ту ствар, већ ју је — по мишљењу потписакога, веома добро — упутило Управи „Друштва Хрватских Средњошколских Професора", да она даде своје мишљење по овом питању. Управа је одговорила једним дужим, веома разумним и коректним писмом, које је говорило да се, по њеном мишљењу, тај захтев господе бискупа не може примити, пошто „Соко" није, ни у ком погледу, штетан југословенској католичкој омладини. Како је, ускоро после тога, имала да буде и ова