Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

хову промену после свих осталих глагола (стр. 134—141). Чему и оно излишно понављање истих времена од истих глагола? Уопште део о глаголима је несистематски и развучен (стр. 112 193). Писац још увек пише раденик (стр. 265), не знајући вероватно да је давно још наша књижевност усвојила, после једне доста огорчеие борбе, облик радник. И ако је далеко за нама доба филолошке критике, није бесцшвно подвући неколико места још која стилски вређају уво и тачност превода. Г. Јотић скоро увек одваја енклитикама су и се именицу од њеног атрибута, као непосредног додатка, ма да то није увек ни еуфонично ни тачно. Он ће рећи: „Овај се знак употребљава" (м. „овај знак употребљава се" — стр. 43). „Тај се наставак додаје" (стр. 87). „Њихова су поља добро обрађена" (стр. 93). Лајику изгледа педантерија наводити и овакве примере, те је потребно једно објашњење. Није једно исто рећи: „Нихова су поља добро обрађена" и „Њихова поља обрађена су добро". Првим примером наглашава се јаче својина, то јест да су то њихова поља добро обрађена, и ничија друга; другим, констатује се само чињеница да су њихова поља добро обрађена. Не осећајући ту разлику, писац с тога погрешно и преводи „ћеигз сћагпрз зоп* ђјеп с»11јуез" са Њихова су иоља добро обрађена, што би.на француском гласило „Се зоп* 1еигз сћатрз цш зоп(: Шеп сиШуез". Погрешно преведених реченица има и одвећ. Ево само неколико примера: „11 с1о11: ауо1Г §ге1е сеМе пш!" у пишчеву преводу гласи: Морало је ове ноћи да иада град (стр. 184), место: „Мора да је ове ноћи падао град". „А лпеих гшеих" није шшо ко може (сгр. 252), како писац мисли, већ: „што ко боље може". И још много других. Али навађати све примере значило би замарати пажњу читалаца и не штедети ступце листа. Ни штампарско-техничка израда књиге није без замерке, и ако на први поглед изгледа да није тако. Требало је на крају књиге бар исправити ногрешке, јер оне често пута кваре смисао. „Птице и&вају" (стр. 155) дошло је место певају; „сећате се" (стр. 109) место сећајше се; „П ез! {отдее" (стр. 180) место 1отде. Садржај пак књиге примерак је те нетачности, јер ниједна, аасолутно ниједна страна није шачно обележена, те је тиме и Садржај изгубио сваки значај. * То су опште замерке. Много већих размера су нетачности које дубоко задиру у француски језик, те су као погрешке неопростиве. Оне су уједно и очигледни доказ пишчева непознавања предмета. Тако, не бележе се само дуги самогласници акцентом циркумфлексом 1 (стр. 2), јер има и кратких самогласника с тим акцентом (Гћб-