Prosvetni glasnik

0 Р А Д У *)

.....Наравно, за сад се не може знати којим ћете се ви студијама појединце посветити, коме позиву у животу одати. Али се може већ у напред рећи да сте ви све добиле довољну основу за све оне различне факултетске студије које се за поједине позиве претпостављају. И још нешто. Пуно је позива, пуно послова које ви можете вршити и са својом досадашњом спремом, без икаквих даљих, факултетских, студија. Нема сумње, за многе од вас било би од неоцењиве штете ако би се њихов таленат, који смо ми случајно запажали, или њихова подобност за озбиљне научне студије, којима се даје маха на факултету, зауставили само на овом горњем, излазном прагу средње школе. јер док се у средњој школи дух младог човека богати само општим знањима и поставља основ за формирање што савршеније моралне личности, дотле се на университетима и сличним центрима негује наука, теоријска и практична, и даЈе могућност да млад човек и сам припомогне општем човечанском напретку, учествујући у проналажењу оних великих истина и непознатих нам чињеница од којих се израђује наука. А унапређивање науке, рад на науци, морају имати привлачности и дражи особито за млад свет. Француски историчар Огистен Тјери слика тај утицај науке овим одушевљеним речима: „Зашто с толико горчине говорити да у свету, како је он већ склопљен, нема ваздуха за сва плућа, нема посла за све интелигенције? Зар не постоји хладна и озбиљна наука? И зар она није уточиште нада, каријера за сваког од нас? С њом човек пролази кроз рђаве дане и не осећајући њихову тежину; с њом ствара сам своју судбину и племенито проживљује живот... У свету иА1а нешто што вреди више него материјална задовољства, више него богаство, више него и само здравље, а то је — оданост науци." Да вам додам још да се овде под науком не разумеју само неке, н. пр. егзактне или природне науке, већ све оно што може бити предмет дубљег и систематичнијег човековог проучавања, или што може систематски ангажовати човекову пажњу, симпатију и енергију. Али, ма коју струку млад човек бирао, ма ком се позиву одавао, и ма којим путем својој срећи ишао, њега стално чека на путу нешто без чега би му сав претходни напор могао врло лако остати без жељених резултата, можда чак и бескористан, безначајан и ништаван. И ја мислим овде на продужење напора, на ново и непрекидно истицање

*) Ив говора ученицама Друге Жеиеке ГидШачпје у Београду ло свршеном нсниту зрелогти, 1 јула 1920,