Prosvetni glasnik

252

љева лица су извађена из живота. Првима се шапће како ће говорити и како ће радити, и оне су непрекидно иод оштром присмотром и непопустљивим туторством ауторовим; друге раде онако како им налаже њихов карактер и темпераменат и животне прилике у којима се крећу. * Заветрина (у оригиналу: Затишје), као и многи други романи шесетих и седамдесетих година, износи живот руских спахија. За обично око, тамо, у далекој провинцији, у том затишју у које не допиру мутни таласи престоничког живота, влада мир и спокојство, идиличан живот и непомућена срећа. То је прост свет, без икаквих виших социјалних тежња, уравнотежен, неспособан да жуди за незнаним и тајанственим идеалима и да сања о срећи човечанства и друштвеној једнакости, Њега не море мисли о несталности човекове среће, о несавршености људске природе, и о трагичној борби међу племенитим замишљајима и суровом стварношћу. Али кад у ту, за непосвећено око мирну средину улази приповедач-реалист, како све ствари и сва лица добију сасвим друкчији изглед! Све оне спахије које су нам, душевно, изгледале једнаке међу собом; сва ова привидна хомогеност која обмањује површне посматраче, сав тај мир, то мртвило, сва та заветрина, оживи, стави се у покрет; личности добију своје индивидуално обележје, постану разнородне, неједнаке, често супротне једна другој. Погледајте само четири личности у Заветрини: Астахова, Верећјева, Марију Павловну и Надежду Алексијевну, колико само различности и по темпераменту и по карактеру, и по опхођењу и по тежњама! Астахов, прави тип благополучног спахије, буржоа од главе до пете, уредан, методичан, ни глуп ни бистар, везан стриктно за садашњицу, радљив без енергије, уског видика и сиромашне уобразиље Верећјев, смеса добрих осећања и рђавих навика; интелигенција јача од воље; љубав слабија од порока; темпераменат који се наизменце пали и гаси, једна од многобројних пометених личности којима је био препун и руски живот и руски роман у то велико доба руске књижевности. Надежда Алексијевна, ведра и весела природа, кокетна, торокљива, жива, европеизирана, са мешавином манира велике даме и несташлука сеоске шипарице, Најпосле, трагична провинцијална лепотица Марија Павловна, опора, крута, проста и права, непомућена никаквом вишом културом, са дубоком љубављу, али без романтичних трзаја и јевтине сентименталности. То је један сјајан проналазак великог романсијера, једна ретка јединка, готово јединствена. У њеном мозгу не бију бој сумње и веровања, нити њена интелигенција радознало хвата нове идеје, па се час силно загрева за њих> а час их одбацује као јерес. Њена чиста љубав не прелази у занос и екстазу, али и не прави никакве уступке животу. Као Наполеонова гарда, и Марија Павловна гине а не предаје се, Њена смрт даје приповетки један специјалан песими-