Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

293

стички тон каквим су преливени готово сви романи Тургењевљеви, и који тако јако подсећа на књигу Проповедникову из Старог Завета... Како се човек брзо разведри кад пређе на Ђавољу бару! И тамо опет једна Марија, проста и права, али не крута и опора, него мека и нежна. И каква разлика у судби: Тургењевљева Марија са несрећне љубави скаче у језеро; Марија Жорж Сандове из срећне љубави ступа у брак. Једну узима смрт, другу прихвата живот. Ђавоља бара, то је једна идила, еклога, пасторала'— назовите је како хоћ ( ете. Она је у склопу и главним нотезима романтична, у појединим детаљима реалистична, Сељаци из Ђавоље баре нису производ чистог уображења; али је оно што је опажање дало пречишћено, дотериваио, глачано и накићено, те се природно готово губи под вештачким. Као у свима романтичним приповеткама, и у Ђавољој бари личности су или добре или рђаве — средине нема. Из једних је избачено све што одбија, из других све што привлачи. Стара, вечна метода свих романтичара! Герман, Марија, то су готово анђели без крила — ничега у њима што би из далека подсећало на какву страст, порок, ману или слабост. Катарина и закупац из Ормоа немају опет никакву добру особину, која би ублажила њихове мане. У сукобу између та два различна света, побеђују добри, али готово без икакве борбе, лако, тренутно, без напора, без крви и суза. Све се дешава врло брзо, као у каквој народној гатки. За један цигли дан Марија и мали Пера постају интимни пријатељи; Марија се спасава закупца, Герман бежи испред Катарине, Марија баца закупцу златнике у лице а Герман га простре о ледину, јер је, наравно, као у готово свим романтичним творевинама, представник добра јачи од поклоника зла... Жорж Сандова нема ни мало лукавства. У овој приповетки још одмах, у њеном почетку, јасно се осећа да "ће Марија поћи за Германа. Шта ће они између себе говорити, кад и како ће се споразумети, то је без велике важности. Али од првог тренутка већ је замирисао рузмарин, и читалац већ назире „киту и сватове" који ће пратити срећне младенце пред црквени олтар. Приповетка Ђавоља бара, поред све простоте у композицији, има велике привлачности. Она нам наизменце час пружа какав леп реалистички запажај, час показује неки романтични призор. У извесном тренутку рекли бисте: гле, ово су заиста сељаци! Али мало после обузима вас сумња да ли то нису салонске личности обучене у сеоско рухо, и да ли мала Марија није једна француска Лиза ареобучена у Акулину, са нешто научених манира простога света и са једном конверсацијом која прелази из сеоског тона у варошки акценат. Кад упоредите сељаке Жорж Сандове и сељаке Мопасанове, ви ћете се запрепастити какав их огроман јаз дели. Жорж Сандова је своје љубимце поправљала, прерађивала и идеалисала, брижљиво уклањајући из њих све оно што би произвело