Prosvetni glasnik

Просветни Гласник

стити ириступ на те положаје. „За велико жаљење је, говорио је пре две године Министар Просвете у Баварској, што се по неки одличан мозак, из социјалних или новчаних обзира, нађе у немогућности да да све оно за шта је способан. Али је још веће зло за колективност што су више етудије слободно доступне толиким глупацима." 1908, пред пруски 1_апс11:а§ био је изнет предлог закона који позива владу „да укаже, у широј мери но у прошлости, своју заштиту даровитој деци, да им олакша њихово интелектуално развиће и доврши њихово образовање". Идућих година, Д-р Нојферт у Шарлотенбургу, Сикингер у Манхајму, били су смислили и привели у дело системе школске организације који помажу даровиту децу допуштајући им да пређу брже из једног разреда у виши разред, Али тек за време рата општине неколико великих градова, Берлина, Хамбурга, Бремена, Франкфурта, Келна. организовале су праве Ве§аМепбсћи1еп. Школе у Берлину биле су створене 1917, у Хамбургу 1918. У Берлину, те школе су „намењене дечацима и девојчицама који су се, походећи седам година основну школу, нарочито у њој одликовали. Нове школе садрже шест година учења. Не само да је настава у њима бесплатна, већ, од друге школске године, најсиротније породице добијају годишњу помоћ од 300 марака као накнаду за губитак евентуалне добити деце." Покрет у корист даровите деце ингересује исгорију експерименталне педагогије начином којим се регрутују ученици. Пробе које су чињене са анормалном децом нису допуштале да се поверује у избор учитеља. Кад им је први пут било затражено да означе оне своје ученике које сматрају за анормалне, они су означили као такве, да би их се отарасили, све оне који су им сметали. Било се бојати да, из сујете, они не пронађу, сваки у својој школи, многобројне наднормалне. Није се могло тако исто задовољити ни школским резултатима, који не допуштагу никако да се цене природни дарови, и за које се често дугује памћењу, марљивости, вредноћи. Требало је дакле прибећи специалном испиту који ће допуст^ти да се открију у сваком детету, на што је могуће сигурнији начин, његове способности (опште или специалне) да добије више васпитање, Немци су, сасвим природно, помислили на психолошке *еб!:-ове, и немачки психолози Меде и Пјорковски у Берлину и В. Стерн у Хамбургу предложили су, за испитивање даровите деце, 1ез(-ове који, несумњиво, нису без мане, али којима се покушавају да мере, у колико је то могуће, способности ученика за вишу наставу. То су, за Медеа и Пјорковскога, шесшови каузалишеша (диктују се деци три изабране речи, и они треба да нађу између те три речи везе узрока и последице); шесшови асоциације (диктују се једно за другим речи које се зову индуктори или ексцишашори, и деца треба да напишу одмах све друге речи које им диктирана реч изазива у духу) и дефиниције. За Стерна, слични