Prosvetni glasnik

Књижнице и Читаонпце за Народ

323

треба да има засебна соба, у којој ће бити смештена књижница. Сем тога, општина би давала и средства за набављање књига, чега ради уносила би се у општински или школски буџет сваке године извесна сума новаца. Бар за подужи низ година не треба очекивати да сами читачи својим улозима набављају књиге за опште народне књижнице. Доста је ако поједини одвоје и купе по коју књигу за своју домаћу књижницу. Иначе узимање књига на читање из народне књижнице треба да је сасвим бесплатно, као што је и похођење основне наставе бесплатно. Чак не треба тражити ни какву кауцију од оних који хоће да се служе књижницом, јер би то ограничавало број читача. Читали би можда само имућнији или само они у којих је пробуђено јаче интересовање за даљим усавршавањем. Међутим, ваља учинити све могућне олакшице, да би било што више читалаца. При том ће бити довољно утицати на њих да чувају књиге, да су увек чисте и читаве, и да их у одређеном року враћају, да би се и други њима користили. Сем ових сталних, могу бити и иокретне књижнице за народ. Хумана удружења за народно просвећивање, или баш и само Министарство Просвете, састављало би по 50, 80 до 100 и више добрих књига, забавних и поучних, па би их послало у једну општину, где би се давале народу на читање, и после извесног времена та би се књижница послала у другу, трећу и даље општине. На овај начин било би поможено сиротнијим општинама. Сем тога књиге се овако више искорингћују, јер и мањи број њих добија већи број читалаца. Покретне књижнице могу се згодно употребити и за размену. Једна општина добила је извесне књиге, а друга сасвим друге, којих нема прва, тако и трећа, четврта у једном округу, и онда, после одређеног времена, ове општине врше међусобну размену: књиге прве добија друга општина, а друге опет прва, трећа, и т. д. И на тај начин једне исте књиге, које има једна општииа, читају грађани целог среза или округа. Истина, на овај начин књиге се могу пре да упропасте (а ваља их чешће и дезинфековати). Али то не мари, јер се тиме служи просвећивању и култури. Кад нема веће потрошње књиге, кочи се културни напредак. Шта више, кад се с овог гледишта посматра, најбоље би било да свакц има само своју домаћу књижницу, јер би онда потрошња књига била највећа. Но, као што је споменуто, немогућно је само тако раширити књижевни утицај на цео народ, јер се томе противе финансијски разлози, због чега ни стручњаци ни најбогатији не могу да набаве све што им треба. Нека се зато бар књиге из књижница за иарод дају што већем броју, па после замењују новима, чим се старе употребом оштете да се морају одбацити. Ово вреди за књиге и сталних и покретних народних књижница. Но, може бити добра књижница, па ипак да се мање искористи. Такав је случај кад се мало чита, кад читају само извесна лица, која не 21*