Prosvetni glasnik

322 Просветни Гласник

обухвата све друштвене и природне науке. Настава проширује умни хоризонт и упознаје шта је истинито, шта добро и лепо. Ако је школа успела да се воља ученикова сазнавањем у овом правцу одушевљава и у свом раду руководи само тиме, онда је положен темељ на коме има да се продужи даље просвећивање и васпитање народне омладине. А као најбоље средство сад, после свршене школе, кад је настава престала, јесу нњижнице и читаонице за народ, а затим уметпичке збирке слика и музеји. Још док су деца у школи, потребно је да имају приватну лектиру, која служи као допуна настави. Кад престане настава, онда треба да дође опет лектира, али која ће наставу заменити, јер је познато да су добре књиге најбољи пријатељи, будући садрже моралне погледе и уверења и казују шта је добро и шта ваља чинити, а шта је зло и чега се треба клонити. Но, књиге су често скуие, особито данас, па их није лако набавити, а сем тога треба их умети читати и схватити њихову садржину како ваља, јер може неко умети да чита а да их не разуме, или да их наопако разуме. Зато је врло потребно оснивати књижнице за народ. Народна књижница треба да садржи најодабранија дела и списе из народне књижевности, јер њима је задатак да, као једна врста народне школе, потпомогну просвећивање народа, и то првенствено оне огромне множине народа која је прошла само кроз основну школу. Оне зато ваља да садрже све боље списе који су приступачни народу, то јест које он може разумети, поучити се њима или забавити, и тако поправити се, уздићи и усавршити. А зато је потребно, на првом месту, да су ти списи написани чистим, лепим, српским језиком, иначе их народ и његова омладина неће разумети. Не треба ни доказивати да не помаже кад народ чита а не схвата или погрешно разуме што прочита. У Министарству Просвете ваљало би ради овога да се»у одељењу за народну наставу старају, као и за школе, да се отварају књижнице за народ, па онда да се приређују и издају добре књиге, а затим израђују и нове, које ће се с успехом моћи да употребе за народне књижнице. Не мислимо да тиме треба сузбијати приватну иницијативу за народно просвећивање, али бар у нас све до сад се она показала недовољна, а у случајевима донекле и спекулативна, те тако не треба да остане и у будуће. Држава треба и овај посао да предузме, као год што се стара и за остале народне школе по готову као главни инииијатор. По себи се разуме да тиме неће бити украћено да и приватна лица и удружења раде што могу, а несумњиво је да и она доста могу помоћи у овом послу, који је тако значајан. Држави би у овоме, поред приватних лица и удружења, помагале општине, срезови и окрузи. Општине треба да се старају за просторије у којима ће бити књижнице, а зато је најбоље увек употребити школске зграде. У свакој школи