Prosvetni glasnik

Функција Васпитања у Животу

327

индивидуе и друштва; наука, проширујући и организујући искуство и знања човекова; морал, уређујуИи међусобне односе чланова људске заједнице и тиме ослобађајући снаге које би биле употребљене на њихова међусобна трвења. И самој религији не може се одрећи тежња да служи животу, прилагођавајући га извесним натприродним условима које она претпоставља. Јасно је према томе да и за ону област живота која се подразумева под речима васпитање и образовање, мора важити, ако иоле јединства и везе има у животу, исти крајњи циљ као и за остале. Јер, при тесној међусобној вези разних области живота, немогуће би било да једна од њих има циљ потпуно независтан од циља осталих области, с којима је органски везана. Историја је у осталом на фактима показала да је васпитање једне епохе увек у тесној вези са стањем у коме се налази морал, привреда, наука или уметност те епохе. Крајњи циљ васпитања не може дакле бити ни само морални, ни само естетички, ни само привредни, ни само научни или интелектуални, ни само политички, или „грађански", — као што би то хтели поједини правци педагошки. Он мора бити и морални и естетички и нривредни и интелектуални и грађански — према степену у коме свака од тих области служи животу као целини. У ствари, живот само треба посматрати у већим размацима времена, па да се види да, при интенсивној борби коју жива бића воде с природом и међусобно, само такав живот и само таква култура могу трајно опстати чије све функције (па и васпитање) служе што потпунијем прилагођењу живота условима за опстанак. Зато циљ васпитања и није нешто што бисмо ми могли да бирамо и да дискутујемо: он је по нужности одређен и наметнут самом борбом за опстанак. и од њега се може одступати само привидно или привремено. — Тиме се значај идеализма у васпитању ни најмање не сужава. јер, као што се само онај живот и она култура могу одржати који се развијају, тако исто се само она култура и онај духовни живот могу развијати који имају идеализма. Другим речима, у животу, све што се не развија, то пропада, а не може, бар у духовном и социјалном животу, бити развијања без неке врсте идеализма. Којим идеализмом, и како, снабдети подмладак, остаје и даље један од најважнијих проблема сваког васпитања. Али којој форми живота служи васпитаЊе? Живот човеков јавља се, као што знамо, у разним видовима: као јединка, као породица, народ или други који облик удруживања. Свака од ових форми живоша тежи да се одржи и служи се васаитањем као средсшвом за свој напредак и одржање. Према томе и циљ васпитања варира, и има као предмет одржање и напредак час читавог једног народа, час само једне породице, час само појединца. Па пошто од циља зависи и избор средстава и њихова организација, то је у сваком од ових случајева цео карактер ва-