Prosvetni glasnik

328

Просветни ГласнИК

спитања друкчији. Но као год што ови разни облици људског живота један други не искључују, него се међусобно помажу или условљавају, тако се по правилу и циљеви васпитања индивидуалног, породичног или националног не косе међусобно, него иду паралелно или се поклапају. Појединац, радећи на своме образовању, користи не само себи, него и друштву или нацији у којој живи и ради, као и својој породици. Држава пак, као организовано друштво, васпитајући својим установама себи грађане, не користи тиме само себи, него и самим грађанима и њиховим породицама. Најзад, у колико би и било супрбтности и сукоба између ових разних животних облика, природни ток еволуције показује тежњу да их реши у корист трајније и виталније животне форме, тј. подчињујући интересе појединаца интересима друштвених целина. Јер у току времена појединци ишчезавају, а трајно остају само организована друштва и народи, и међу њима опет највише изгледа на одржање имају они код којих су интереси делова подређени интересима целине. Између васпитних циљева индивидуе, породице и нације постоји дакле, у колико се не поклапају, један нужан однос, а то је однос подређености у којој се налазе према целини социјалној. И тај однос је неминован и неизбежан. Од њега се може одступати само привремено, пошто га природна селекција у току времена механички васпоставља, жртвујући друштва и културе у којима је он поремећен или занемарен. Највиши циљ васпитања не може бити с тога ни одржање и напредак индивидуе, ни одржање и напредак породице или сталежа, него једино одржање и напредак нације, као за данас најтрајније и највиталније животне форме. Кад би човечанство постојало као организована целииа,' онда би напредак и одржање те целине био највиши циљ васпитања. Но и ако није организовано у једну целину, човечанство ипак, узето укупно, има очигледно већег изгледа на одржање него ма који народ посебице, и због тога се и намеће дужност сваком националном васпитању да буде у сагласности са интересима опште-човечанским, т. ј. да буде хумано. С тога највиши циљ нашег, југословенског васпитања не може бити ништа друго него одржање и развијање највиталније животне форме коју ми имамо, а то је национални живот (културно и политички уједињених) Срба, Хрвата и Словенаца. Питање је сад која су специјална дејства васпитања којима оно служи животу, и којима се оно одликује од осталих области живота. Има две врсте дејстава која људске радње у опште могу имати, то су спољна и унутрашња, т. ј. дејства на спољашње предмете и процесе који човека опкољавају, и дејства на развитак унутрашњих снага и способности које се при тим радњама вежбају. Да би и једна и друга дејства послужила одржању и напретку живота, радње животне двоструко су