Prosvetni glasnik

344

Просветни ГласнИЈс

никакве резултате није добио. Јер језик тих књига није народни, већ црквени. Према томе, да смо и добили какав позитивни резултат, он би се тицао само црквенога језика. То је Новаковић оиазио, и зато две године доцније даје студију о акцентима текста исте редакције трговишког јеванђеља од 1512 год. (Гласник ХГУП, 1 и даље); али то је бугарскорумунски текст. Поређењем његових бележења са бележењима у нрва два споменика, Новаковић и долази до закључка да су та бележења, у главноме, иста и да, према томе, акцентуација коју имахмо у поменутим делима није српскоцрквена, већ бугарскоцрквена, коју је Константин Филозоф удесио према сличном начину бележења у делима бугарске препорођене књижевности његова времена. Само мала одступања од тога могла би значити нешто и за наш језик. Али у то се даље не упушта НоваКовић. ја мислим да цео овај посао, који заузима неколике стотине страна и који даје негативне резултате, није требало ни предузимати. Резултати до којих је дошао Новаковић, при употреби строжих критерија, могли су бити добивени поређењем неколико страна поменутих текстова, само са произвођењем праве анализе према особинама нашег језика. Овако је употребљен врло савесно статистичко-филолошки метод тамо где му нема места и где не може дати стварних резултата. Овде се већ опажао недостатак претходних студија код Новаковића у овом правцу. Новаковић и доцније није волео акценатска испитивања, и мене је изненађивала, у разговорима са њим, произвољност коју је он приписивао акценатским језичким појавима и онда када су акценатска испитивања ушла, у потпуности, у круг језичких истраживања која се ничим нису разликовала од испитивања • из области гласова и облика. Он је према њима остао у скептичности, за коју свакако нису биле без значаја ове неуспеле његове расправе. Али и ако није вршио сам стално лингвистичка испитивања, Новаковић је остајао и даље у извесном контакту са науком о језику. Имао је прилике да види како се велики значај почео давати народним диалектима и колико су резултати научне диалектологије били значајни за одређивање културних, етнографских и историских веза међу племенима различних народа. Дала му се прилика да добије диалекатске текстове македонских говора; он их бележи и издаје у Јагићеву Агсћ. Гиг з1ау. РћПо1о§1е XI и XII (01а1ек1: уоп Уе1еб—РгПер). Али ти текстови сами за себе, и ако су, у главноме, добро забележени грубим фонетским средствима, нису за њега били главно, већ студија коју је он, поводом гласова ћ и ђ у њима, написао о македонским говорима (Ђ и ћ у македднским народним диалекшима, Глас XII, 1889, 1—53). То је једна од оних студија Новаковићевих, пуних материала и погледа, која није имала значај који је, по својој унутрашњој вредности, требала да има. Новаковић је у своме истраживању пошао од правилног