Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић

343

рицање у потомака да своје писање доведу у склад са својим изговором, што су у пуној мери чинили њихови преци. У овом свом почетничком делу Новаковић је ушао са успехом у основна питања савремене му лингвистике; али он та питања доцније није даље развијао, а нису их развијали ни други. Новаковић је показао у овоме правцу независност од онога начина рада и мишљења којега су се држали представници наше филологије и тога и доцнијега времена, који су се находили, готово без изузетка, под Даничићевим и Миклошићевим непосредним утицајем. Новаковић је васпоставио за тренутак везу наше науке са тадашњом европском науком; али је та веза одмах после тога прекинута, тако да смо опет за извесно време ми ишли својим путем. После паузе од неколико година, Новаковић даје три велике чисто филолошке расправе о текстовима XV—XVI века: Акценти штампаних сраско-словенских књига, црногорских и млетачких (Гласник Х1.ГУ, 1 — 152), Акценти трговишког јеванђеља од 1512 г. (Гласник ХГУП, 1—77), и ђ у срискословенској и бугарскословенској књижевности (Кас1 ХПУ, 150—175). Новаковић се у овим расправама својим находио несумњиво под јаким утицајем Даничићеве расправе Прилог за историју акцентуације хрватске или сриске (Кас! XX, 150—233), у којој је Даничић хтео да покаже колико се данашња акцентуација наша обележава у старим споменицима и какве су њене особине у то време биле. Али разлика између Даничићеве расправе и Новаковићевих студија врло је велика. Док је Даничић био одличан познавалац наше акцентуације, можда најбољи од оних који су се до данас тим студијама бавили, дотле је Новаковић тај део нашег језика слабо познавао. Даничић на сваком кораку пореди бележења споменика са данашњим стањем, тражи да ухвати везу између њих и на крају студије даје теорију о развитку савременог акцента. Даничићу се данас може много штошта замерити: што је помешао материал различних споменика, што није оценио како ваља велики значај и велику тачност бележења Антона Мажуранића, што сам није довољно познавао чакавску акцентуацију, што је, у целом делу свом, имао унапред спремљену идеју о равноправности штокавског и чакавског акцента; али ипак Даничић је један посао урадио позитивно: показао је да у споменицима има стварних остатака од бележења квантитета и места акценатскога, и новим испитивањима остало је само да тај посао продуже, утанчају и разгранају. Новаковић је, вероватно, тако нешто и хтео. Али овоме послу, после Даничићевих радова, он није био дорастао. Новаковић узима Божидара Вуковића штампану књигу за путнике од 1536 год., затим псалтир од 1495 год. штампан у Црној Гори, да по њима утврди бележење акцената Константина Филозофа или Ресавске школе. Он је на много хиљада листића исписао речи са акцентом, али