Prosvetni glasnik

506

Просветни Гласник

Нирнбершки Оегтамзсћез Мизеит тражи нову помоћ од 600.000 марака. С једног краја Немачке на други, чује се иста жалопојка. Државе и градови, чији су буџети у бедном стању, не могу ништа да учине за своје научне установе. Царевина, међутим, има да издржи толике терете. Уз то Университет, чији је дух архаичан, и ориентиран ка десници, има мало пријатеља у свету данашњих државних управљача. Министарство Финансија, кад су се Университети обратили на њ, обећало је неку помоћ, управ колико је потребно да школе не умру, али не дајући им начина да задовоље икакву научну амбицију. Међутим, и та обећања су непрецизна, далека, несигурна. Зато немачка наука не престаје да запомаже за помоћ. Добар школски намештај и рђаво држање ученика. — Потребно је изабрати, за наше ученике, добар школски намештај, столове и клупе који их неће приморавати да се рђаво држе. Али добар намештај није довољан. То доказује врло добро Д-р Женеврије, у једном скорашњем чланку у „Школској медицини" (1а Мес1есте 5Со1аЈге). Претпоставимо, каже се у том чланку, да ђак седи за једном идеалном клупом. Он почиње да ради; учитељ га је наместио у добар став; тело је право, глава лако нагнута у напред, предњи делови руке почивају на клупи двема првим трећинама. Ми претпостављамо још да је наш ученик пун добре воље, да се труди да се добро држи, и да је, разуме се, нормалног здравља и састава. Међутим, и ако имамо све те адуте у игри, ми ћемо ускоро бити разочарани у нашем сну хигиеничара. Ми смо оставили нашег ученика у раду; и ево где га пола сата доцније налазимо где лежи на клупи, сваљен на свој леви лакат, главе искренуте, седећи само на једном делу теда ; кичме искривљене. Јер су се за време тих пола сата десили феномени противу којих не могу ништа ни конструкција намештаја, ни пажња учитељева, ни воља ученикова. Положај на који је ученик био присиљен, положај је у коме на њега мора наићи умор: наЈпре умор мишића леђа и слабина: дете које пише не држи труп вертикално, већ лако повијен у напред; предњи деО његове десне руке, који треба да има извесну покретљивост да би водио перо дуж линије, представља један несигуран и несталан ослонац; и ево где се ученик налази у алтернативи: или ће се ослонити једино на предњи део леве мишице, погнути се на ту страну, и заузети сасвим рђав став; или ће се одржати право одржавајући згрчене своје мишиће леђа и слабина. Али где је атлет који је кадар да одржи један мишић у згрченом стању онолико дуго колико бисмо ми желели да оставимо ученика непомичног? Тако да на крају, од две алтернативе само једна остаје могућа за нашег ученика: не могући да се бори противу мишићног умора, он фатално заузима рђав положај тела. Мишићном умору ускоро се додаје нова сметња за одржање коректног положаја. У идеалном положају у коме смо били оставили нашег ученика, тежину тела подносиле су подједнако обе седишне кости. И ако је слој мишића на том месту дебео, ипак се ускоро осети тврдоћа клупе; један неодређен бол осети се на обема тачкама; и да би га смањио; ученик ће, инстинктивно, потражити допунске ослонце: опет ће му предњи део леве руке, стојећи непомично и чврсто на столу, помоћи да ноднесе