Prosvetni glasnik

45"

Деца „Црквењаци", Деца „Трговци" и Деца „Чиновници" 707

За време ратова, кад смо сви били гладни, и кад је добро дошло да сваки по нешто заради, могло се ово и одобрити. Онда је то било оправдано. Али данас се морамо запитати: чему ово води? Ова деца „трговци" лутају, дангубе и проводе у лудо време док једва успеју нешто продати и који грош зарадити. А кад што зараде, олако зараду потроше, можда често и на оно што је најгоре, јер не умеју да оцене шта их времена стаје. При том је поуздано да нико од тих „трговаца" неће зарадити, стећи капитал и окућити се. Трговина је такође наука, која се мора изучити, па онда треба интенсивног рада за дуже време да се нешто поштено заради. Треба дакле ићи утрвеним путем, којим већ иде сваки који тежи бити добар и честит трговац. Шта више, ново доба тражи и школовање, макар и у најнижим трговачким школицама, да се добије и теоријска спрема поред праксе у трговачким пословима. Деца „трговци" навикавају се на, релативно, врло лак рад, на брзу зараду, која је често врло бедна, а то их неће одвести срећнијој будућности. Шта више: ко јемчи да неће та деца „трговци" и недопуштеним путем доћи до своје робе од „гросиста", па лако и она отићи у полицију, а одатле у пожаревачки или топчидерски казнени завод? Не, друштво мора учинити све да више не буде у нас деце „трговаца". Данас се, на жалост, много којечега и у нас изопачило, па није чудо што су се поред „ратних богаташа", а то ће рећи прилично неваљалих људи, јавила и деца „трговци", којих мора нестати, ако се хоће да се помогне друштву и да се спасавају та деца која срљају у моралпу пропаст. III „Тежак је чиновнички хлеб. Најнезахвалнији је посао бити државни чиновник. Треба много спреме, треба силног рада, а награда је ипак тако мала да чиновник једва може да живи". Тако се говорило. Тако је и данас. Али тако не мисле сви, особито не деца, дечаци, девојчице. Они траже у последње доба нагло државну службу. Траже је, а нису се спремили да би могли боље и савесније вршити је. Држава је каткад, и раније, излазила у сусрет сиротним а вредним ђацима Велике Школе, па им је давала, обично практикантску, службу: да раде колико могу у канцеларији, а да иду и у школу кад имају часове. Али данас је све похитало у државну службу, и мушко и женско. Има и гимназиста „чиновника", а знам и ученице учитељске школе које су долазиле у школу а биле су и у државној служби, па су за љубав ове жртвовале школу и напустиле је. Понека државна надлештва имају врло много девојака и дечака као своје службенике — на платном списку. Сви они имају скромне платице и приличне додатке. Они или раде или не раде канцеларијски посао. И доиста, многи не одраде награду која им је одређена у име државе. Кажу да је ту недавно један профе-