Prosvetni glasnik

708

Просветни Гласник

сор у једној канцеларији затекао девојке „чиновнике" да играју од 10—11 пре подне „кадри^", и зато су забраниле улазак у своју канцеларију пре него игру сврше; међутим, он је био ушао без питања и изненадио их! Многи од ових службеника троше своју награду на непотребне ствари, да би били „савремени" у ово прескупо доба. То су често права деца кад је реч о употреби зараде, коју тако лако „зараде". Купују што не морају, што често и не треба, троше и на оно што их заводи на зло. Зар то онда нису деца „чиновници"? У очима такве деце „чиновника" дискредитује се државна служба у раној младости њиховој. Они мисле да чиновник не треба ни да ради, да нико и не ради, да су чиновници у опште нерадници, готовани. Многи фалсификују школске сведоџбе, траже туђе, само да би се дочепали незаслужено државне службе. је ли онда чудо што се догурало дотле да имамо, како кажу, до 200.000 чиновника? Питање је: шта се може очекивати од дечака и девојчица који тако рано стекну такво ружно уверење о државној служби, у коју свако може ући? Зар могу бити то кадгод прави чиновници, прави радници, који ће хтети да раде што више, да се сложе у раду за добро свога народа и отаџбине? Имам у виду само ову ружну ствар, и намерно нећу детаљније да разрађујем ово питање, као што би се то могло разрадити. А у осталом, ово је и најважније. На овај начин, помажући ову децу „чиновнике" материално и ако би многи могли живети и без те помоћи — иде се и нехотично на то да се она упућују рђавим путем, да се од њих створе раскалашни људи и жене, распикуће, и можда лица којима ће у доцнијем животу бити све допуштено — по њихову схватању — кад је у питању материална добит, једном речи лица без икаквих моралних скрупула. После извршене пробе како изгледају деца „чиновници" — а ми смо је извршили несумњиво угледајући се на пропалу Аустро-Угарску — и слутње шта нас чека ако у овом правцу продужимо, да сад истакнемо питање: шта да се ради? Ја немам никаквих других претенсија осим да укажем на све оно што ће помоћи морални препорођај нашег народа. Зато и предлажем да се сва деца „чиновници" врате и посаде на своја места, да се озбиљно спремају за живот, да сву снагу посвете правом раду за који су дорасли, дозрели. Доброј и ваљаној деци, на првом месту ратничкој сирочади, нека се даје, не илаша, већ материална помоћ да би се боље могла спремити у занатима, трговини, у школи, за домаће газдинство, чување и васпитање деце, и тек онда поуздано одужити земљи и народу као будући грађани и грађанке.