Prosvetni glasnik

Проучавање Старе Српске Књижевности

209

са својим Сраским Сиоменицима, док истоимена збирка А. Вучетића има нетачности у сваком реду. Ни Трухелкини Тигзко-з^оуепзМ зротепш, и ако су рађени под врло повољним уветима (властито одабирање места; коректуре на основу фотографија), ипак нису изишли беспрекорни. Поред тога, велик део повеља и писама растурен је по разним публикацијама (Гласник Српског Ученог Друшшва: Сиоменик С. К. Академије; ЗГагте; Гласник Зем. Музеја; АгсМу јпг з1ау. РМШо&е), читан и преписиван од разних лица, чија сигурност није ничим зајемчена и чија је тачност врло проблематична. Прва дужност коју би имало на себе да прими друштво наших историчара и филолога, била би да спреми и крене једну критичну, потпуну збирку свих српских повеља и писама од XII века унапред, издајући без ограничења потпуно свако писмо до краја XV века, до пропасти српских држава, а од онда правећи извесну селекцију по садржају. Без такве збирке, солидне и критичне, немогућа је наша историјска граматика, немогућ потребни дипломатички преглед, немогућа чак ни беспрекорна унутрашња студија текста. По својој традицији, по својим узорима, по свом деломичном садржају, наше старе хрисовуље се настављају добрим делом на византијске текстове; њихови уводи, занимљиви толико пута са религиозно-моралног, а увек са књижевно-историјског гледишта, одговарају уводима и општим местима и обрасцима грчке провениенције. То све треба из ближе проучити и утврдити, похватати све везе, наћи сва подударања, да би тако наша слика о утицају византијске културе на наш стари живот била сигурнија и јаснија и потпунија. А то се све не може чинити, или је врло тешко, кад се нема при руци доброг и прегледног издања. У погледу старих записа и натписа, ствар стоји нешто боље. Они су бар добрим делом прикупљени у једној збирци, што са растуреним повељама није случај, и приступачнији су за прегледну студију. Али недостатак издања им је доста видан ради неједнакости, непотпуности, и местимице и ради неупотребљивости, јер сви натписи и записи нису били прибирани по једном систему, нити су сви били сравњивани поново с оригиналима приликом нове публикације. С тога ће се наш Согриз тзспрИопит морати спремати још једном. Прво већ с тога што има још врло много неприкупљеног и неизданог материала те врсте; а друго, што и овај прикупљени треба ревидирати и поправити. Не треба овде износити недостатке објављеног материала, али, мислим да је доста напоменути само ово: стотине сарадника најразноврсније спреме разрешавало је титле у тим записима и правило у том комбинације своје врсте, које могу али не морају бити критички оправдане; у ниједном од тих записа, што је за проучавање извесних утицаја од велике важности, нису дати оригинални знакови акцената, спиритуса, апострофа и лигатура. За начин организације посла карактеристично је ово: ни Фрушкогорски Манастири, два сата на домак Београду, Новом Саду и просветпи гласник, I књ., 3 и 4 св , 1922. 14