Prosvetni glasnik

210

Просветни Гласник

Карловцима, нису прегледани савесно и систематски, и у десетинама рукоииса нашло се записа који су остали превиђени, а много је рукописа, на пример у Великој Ремети, остало у опште непрегледано.* А шта тек да се рече о светогорским, херцеговачким, далматинским и другим манастирима! Академији су појединци слали своје нацрте (доста ретко) и преписе, а готово никад фотографске снимке или оригиналне отиске. Отуд се и у академском зборнику понављају добрим делом погрешке читања дотичних скупљача и старијих издавача, као, примера ради, Трухелкине погрешке у читању гробних натписа, и то погрешке таке врсте да издавач у једном онако важном натпису, као што је онај Кулина бана, разговетно оригинално ж чита као ш, и то одмах у првој речи! У колико је сваки епиграфски податак користан, у толико је често пута у питању његова употребљивост. Г. Леонтије Нинковић, који је дао читаву монографију о манастиру Добрићеву и неколико бележака из његових споменика, од којих су неке ушле и у ову збирку, није знао да прочита ни најлакши ни најважнији од њих, и од манастирског изографа (Теодорв изогравв) направио је име Теодорв Зоггкб . Такав је случај често и са осталим дилетантима. Према том се, наравно, не може ни тражити да оваква издања буду подлога за специалне студије облика и речи језика, и да се на основу њих, што би иначе морао бити случај, стварају сигурни подаци о типовима и особеностима српске епиграфике. Ми имамо, даље, свега два права стручна каталога српских рукописа: каталог рукописа Народне Библиотеке и Академије Наука, оба од Г. Љубомира Стојановића. Тек 1914 изишла је још једна боља дескрипција рукописа манастира Крушедола, која је требала отпочети систематске каталоге фрушкогорских манастира. Сви остали каталози су фрагментарни, нестручни и непоуздани, што је нарочито болно при посматрању хилендарског каталога Саве Хилендарца, објављена у осталом у чешком издању. Рукописе босанско-херцеговачких манастира (у Завали, на пример, има око 30 комада, са већом половином од XVI—XVII века), црногорских (хваљена збирка пивског манастира, о којој даје занимљивих напомена Филип Радичевић, морачког, цетињског), далматинских (Црногорчевићев опис богате збирке манастира Савине врло је површан), старосрбијанских, светогорских, и т. д., једва знамо по неколико површних бележака у часописима и алманасима. Наше рукописе који се налазе по туђим библиотекама, у Петрограду, Москви, Кијеву, Одеси, Софији, Бечу, Прагу, Паризу, Болоњи и т. д., не налазимо код нас увек посебно и стручно регистриране, и ми још немамо њихова прегледа. Ми ни приближно не знамо правог броја српских рукописа, нити њихова потпуног садржаја. А без тога, то је тако јасно, без солидног и потпуног прегледа свега што је сачувано и што се може наћи, не може бити ни г.отпуно солидних радова на том подручју, ни у погледу издања текстова, ни у погледу њихових критичких и свих других студија.