Prosvetni glasnik

Проучавање Старе Српске Књижевности

215

редне студије о нашим обредним књигама, њиховом тексту и језику и о њиховим општим типовима. Поред Г. Станојевићевих студија о српској дипломатици и Г. Решетаревих испитивања о језику старих дубровачких повеља, ми немамо више ништа о старим српским писмима, толико важним за нашу културну, политичку и језичну историју, и толико значајним и за друга национална истраживања. Осим неких Г. Јагићевих напомена о језику с босанских натписа и моје студије о утицају и одношају старих грчких записа према српскима, није ништа друго написано о том у нашој књижевности, изузевши један преглед Г. С. Станојевића о књигама које се у њима спомињу и неких доугих садржајних момената. Ми немамо још ни сад добре монографије о творцу наше старе књижевности и духовне културе и о значајној личности Св. Саве, јер је Вуловнћева радња одвише кратка и привремена, а Гавриловићева недовољно научна. Имамо, међутим, неколико добрих издања његових списа (Карејског и Хилендарског Типика од Г. Љ. Стојановића и Г. Патриарха Димитрија) и неколико добрих и корисних проучавања о њима (Јагићева о преводу Хилендарског Тииика, Љ. Ковачевића и Г. Г. Ст. Станојевића и Павла Поповића). О склопу биографије Немањине од Стевана Првовенчанога постоји занимљива и поучна литература (Г. Г. Ст. Станојевића, А. Гавриловића, Драгутина Костића), која се наласком Никонова рукописа из 1404 год. решава у корист претпоставака Г. Ст. Станојевића; али о самом делу, његовом моралном и књижевном кругу и о његовој вредности као извора, нема још ниједног вреднијег покушаја. О Доментијану и Теодосију писало се код нас доста често и утврдила се овисност првога о Првовенчаном (Г. Јагић), а другога о првом, и ако је сад ово друго дошло у питање, не толико студијом, колико неким општим напоменама (Г. Г. Мурко, Радојчић'); пре конфузно П. Срећковић). Новија руска испитивања показала су одлично у погледу обојице писаца како је опасно и погрешнс проучавати те писце саме за се (Вуловићев метод), а не проучити најпре обилату хагиографску литературу византијских и ранијих словенских писаца и преводилаца, у којој су ти наши биографи учили свој посао, и одакле су примали не само општу културу, начин писања и хагиографски менталитет, него и читаве ставове њихових дела преносили у своја. И Данилов Родослов, као што је и природно по духу тог списа, проучаван је досад највише по свом склопу. После, нико није покушао ни са Доментијаном, ни са Теодосијем, ни са Данилом, оно што је с онако лепим успехом извео Г. Ст. Станојевић код Константина Костеничког, т. ј. да проучи њихов одношај према стварности, њихову истинољубивост, и да одреди у колико им се може и иначе веровати; тражити, даље, разлоге

Ј ) Према његовом саопштењу, он сад то питање посматра много друкчије него пре и на) иње више старијем општем схватању.