Prosvetni glasnik

216

Просветни Гласник

за то, испитивати њихов одношај према савременим покретима (хезихасте), њихов духовни видокруг (њихово схватање о римској цркви, на пример; према Грцима, Бугарима, Угрима), њихову тешку улогу при описима унутрашњих борба у Немањиној династији (класична дискретна сцена у Данила о састанку краља Драгутина са мајком, краљицом Јеленом, после смрти очеве), и све друге ствари које су од нарочите важности код тих старих писаца, јединствених изворника за приказе о нашем духовном животу XIII—XV века, каквих немају ни Бугари, ни Румуни, ни Хрвати, ни Словенци. О Цамблаку постоји опсежно дело А. И. Јацимирскога, али оно није, као и све друго од тог писца, исцрпло сва питања о њему, нарочито не у погледу његове унутрашње вредности. Доцнији српски биографи, XVI—XVII века, нису готово никако ни проучавани, и то сви редом, не искључујући ни патриарха Пајсија, чија активна личност тако плодно испуњава српску прошлост у првој половини XVII века, и који је не само вредан црквени пастир, књижевник, опрезан национални радник, него и обновитељ српске сликарске уметности. Далеке цркве по српским областима, као у малим Мостаћима крај Требиња, и у Добрићеву и у Завали, и по толиким другим местима и крајевима, биле су у његово време живописане и обнављане; он је уносио у њих нози дух, нов рад, нове покрете. За његово време оживе преписивање занимљивих рукописа; он сам тражи и чува те лепе споменике наше прошлости; он носи подстрек и утеху по свем подручју своје обимне патријаршије свима средствима. Мало наших људи, у опште, зна и садржај осталих житија (нема га ни у Поповићевом Прегледу,) а причу о Стевану Штиљановићу памте више по Љубиши, и ако су то и важне личности наше историје, и ово једини споменици оригиналног рада у тој врсти књижевности српске. А рукописи с једним делом тих житија налазе се у једној од најприступачнијих наших библиотека, у манастиру Крушедолу. О службама Србима свецима, о том како се оне састављају, по којим узорима, којим поводима, како се уводе, и о свему другом што је с тим у вези, у нас нема ниједне солидне студије, исто као ни о преносима моштију наших и туђих светитеља по нашем подручју. Нико није проучио каквог је типа биографија Тодора Тирона у библиотеци хоповског манастира (чак се, можда, не зна ни да постоји!), и ако се зна да тамо лежи његово тело и да о том мора бити локалних легенада. У књижевним круговима једва се зна за причу о Михајлу војнику („воинб "), Словену који је учествовао у великим ратовима Василија Маћедонца и примио на се један део традиције о Св. Ђорђу. Култ Св. Петке врло је мало стварно проучен, и ако је то, поред Св. Луке, једини светац о чијим се преносима писало нешто више и чије су се старије легенде дуже проучавале (Г. Белић, Калушњацки). У опште, хагиографски елеменат наше старије словенске и српске књижевности не само да није