Prosvetni glasnik

218

Просветни Гласник

Јагића, као, на пример, она о Иловачкој Крмчији; мање важне, а корисне по издању напомене Н. Дучића о Морачкој) и неколико напомена и допуна (Ст. Новаковић, Г. В. јагић, Г. Ч. Митровић, П. Сирку и др.). О требнику постоји од важнијих прилога расправа Г. М. Г. Долопке о једном београдском требнику XIV века, и неки давни исписи Г. В. Јагића. Проучавања наше хронографске књижевности потакнута су руским студијама А. Попова и била су једно време доста жива (В. Јагић, С. Новаковић, Г. Љуба Стојановић), али су после застала и данас потпуно заостала за рускима (студије Истрина и Шахматовљеве). Велика је штета што И. Руварац није доспео да изради свој критички преглед хронографских навода, као што сенато спремао, јер његове расуте споредне белешке о том показују одлично познавање материала и његов вешти дух критичке комбинације. А колико се ту има да реши не само начелних и општих питања (тип првобитности; појединачне генезе; комбинативни утицаји неколицине грчких писаца), него и детаљних и малих ствари. Сваки податак је један проблем. За сваки се мора утврдити његов извор, веродостојност, тип. Видети одношај тих навода према нашим старим биографијама, као што је био покушао Сима Н. Томић; утицај туђих извора новијег времена (на пример, Орбинија); везе између аналистике и народне традиције (Троношац, као типичан пример; поједини подаци, као о убиству Урошеву од Вукашина). Онда проучити узајамну овисност појединих текстова; њихово покрајинско порекло и интерес; доба њиховог ширења и разлоге за то, као и евентуалне везе са другим књижевностима. После, тражити да и овај тип не одговара можда грчким обрасцима (атонски летописи, на пример); да нема можда западних утицаја. Какве су врсте босанске фрањевачке хронике и анал#, и да ли им се може наћи веза са аналистиком источног типа? Све то треба проучити и све те ствари савесно проћи, макар им резултат био и негативан. Јер и то има свог неког разлога, и сваки тај разлог није никако без ширег интереса. Литература практичне старе књижевности има свој посебни значај, који смо већ напред истакли. Ствар је детаљног проучавања да нађе изворе тој врсти рада; да јој укаже деловање; да јој проучи све састојне елементе. Босанске лекаруше, са својом латинском терминологијом и примерима из Падове и остале Италије, показују јасно порекло, али им врела још нису утврђена. Треба, даље, с њима сравнити оне друге, небосанске, и наћи им одношајне везе, 'ако их има и у колико их има. Народна медицина може се критички проучавати тек онда кад се овај посао сврши, а тај за сад није ни мален, ни незнатан. Посла има, као што се види, врло много. Ја сам овде дао само главне напомене, најопштије ствари, а кад би се ушло у свако специално питање, у сваком би се нашло, исто тако, врло много још специалнијих, нових и недирнутих питања. Поред свега што је досад учињено, све се