Prosvetni glasnik

Проучавање Старе Српске Књижевности

217

довољно проучаван, него он, изузевши деловање изазвано списима Вићентија Ракића, није био ни довољно примећаван у свој нашој научној књижевности. Шта се код нас зна о деловању легенада Св. Ђорђа, и ако су оне толико популарне и ушле по својој облигатној аждаји и у нашу народну традицију? Откуд у нас кула Св. Спиридона (ципеларски пир) и приповетке о њему, које су доказ интимнијег интереса за њ? Кога је поближе занимао онај интересантни хагиографски култ, више усмени, и врло јак у свој Црној Гори, Херцеговини, Источној Босни и Новом Пазару, који се створио и још увек ствара око Василија Острошког? Ко је проучавао оне разноврсне легенде о Богородици и њеним сликама (Чајничка Красница) и оделу (култ Богородичина покрова), које су тако често у свој европској књижевности и код нас самих (Госпа од Шкрпјела, Марија Бистричка у Хрватској за католике), и које све нису дошле преко познатог Агапијевог дела Чудеса Богородичина у старом преводу Самуила Бакачића? Није у нас још нигде покушано да се утврди провениенција наше апокрифне књижевности чланак по чланак; да се нађе колико је тога дошло посредним путем преко Бугара и када, а колико је тога преведено непосредно, и какви су одношаји наших словенских превода према типовима грчких оригинала. Ништа се не зна колико је у апокрифна причања ушло нашег народног елемента, као што се то нашло у руским стварима, нити је несумњиво утврђен широки значај апокрифа у народној књижевности. У опште, осим извесних Јагићевих и Новаковићевих студија, рађеиих доста давно, у нас се на том подручју није ништа наново урадило, а извесне Шурминове студије о утицају апокрифа на народно стварање остале су све досад у рукопису. Исти је случај и са нашим старим причама и романима. А те ствари су се дале тим лакше радити што је од осамдесетих година овамо изашло неколико изврсних студија о истим стварима у грчкој и руској књижевности, где се узимало доста обзира и на наше рукописе. Треба само видети Поповићеву библиографију о тим питањима, па се на очиглед уверити о напретку тих студија са потпуним одсуством нашег суделовања. Понајбоље стоје наша испитивања у области номоканонске и у опште законодавне књижевности. Ту је, у првом реду, одлично, готово дефинитивно издање, Душановог Законика, које је дао С. Новаковић, и корисне напомене о том од К. Јиречека. Новаковић је извео не само преглед свих важнијих рукописа и искористио све текстуално-критичне диференције, него је дао и једну лепу и трајну студију о генези, значају и вредности самог законика. Тај свој рад он је употпунио издањем СинШагмата Матије Властара, коме, исто тако, претходи важна студија о грчким зборницима закона XIV века, о законодавном раду Душанова доба и о оба типа тога дела (ирохирон и синтагмаш.). 0 самом номоканону има код нас неколико ранијих добрих студија (нарочито Г. В.