Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

191

питање је: а да ли он није ориентиран на друго нешто ? Ако није реализован, како ће се моћи реализовати? А ако је можда реализован, где га налазимо на делу? Јер ако интуиција није кључ, јер суштина реалности није Бергсонова суштина реалности, шта је она онда? Узевши у посматрање позитивну страну интуиције у Бергсона, објекције се нагомилавају и намећу пажљивом и критичном посматрачу, и све се, најзад, могу конденсовати у једну садржајну објекцију: о извођењу интуитивног напора. Јер, ипод претпоставком о суштини реалности као о свесној креативној струји, остаје увек отворено питање о томе како се има разрадити, раширити и применити интуиција. Како је одговор у Бергсона само један програм, једна скицирана будућност, једна жеља и једно уверење, логично је запитати се да ли није негде већ остварен тај интуитивни „еНог!" ? Ако је са еволуцијом живота свест у човеку отишла најдаље и у њему, једним скоком, створила највишу могућност за даље еволутивне циљеве и линије, она је отишла до човека као свест-интелигенција, а не као свест-инстинкт или свест-интуиција. Ова друга форма креативног свесног елана остала је као затворена тенденција у инсеката. Међутим, и у човека је допрла свест-интуиција, и ту се налази као она маглина око светлог језгра интелигенције. Питање је да није свест-интуиција у човека нашла своју улогу у његову животу и да није себи нашла пута и начина за „екстериоризацију"? Јер, зашто претпоставити да је свест-интуиција остала затворена у човеку и да се има пројицирати мучним напором, по дугом времену, те тада осветлити дубине правог живота у свету? Бергсон је то претпоставио, јер је та свест у суштини својој исто што и свест у човека, јер је то његово схватање. Одбаци ли се то схватање, признајући факт да је свест-интуиција елемент свесног, психичког живота човековог, где је улога те форме свести? Да ли она одиста „дрема" у њему, та „нижа" снага духа коју лако можете свести и на несвесност? Да се није свест-интуиција манифестовала на неки начин? Потражимо ли у Бергсона трагове о томе, констатоваћемо да је он у своме делу О смеху дао на једном месту „дефиницију уметности" која је по наша испитивања врло карактеристична. Са друге стране, опет, ваља нам констатовати да је у својој правој метафизици, у делу 1ЈЕуо1иИоп сгеоЛпсе, Бергсон дао као одсудни пример интуитивног напора — пример уметничког стварања. Говсрећи о уметности, у поменутом делу О смеху, Бергсон је рекао да је „највиша воља уметности откриће природе". А говорећи о интуитивном напору манифестованом у уметничкој креацији, Бергсон га је карактерисао: „пласирање у унутрашност објекта једном врстом симпатије". Али је своја резоновања о уметности у опште, у првом поменутом делу, оставио само скицирана и сведена на нужну меру, да би даље објашњавао суштину комике, а своју опсервацију о уметничкој креацији у другом делу оставио као