Prosvetni glasnik

192

Просветни Гласник

компарацију из које би се видело како је метафизички интуитивни напор могућ. И ишао је даље за својим метафизичким конструкцијама и уверењима, пројицирајући интуицију у свет будуће филозофије... По нашем. уверењу, ту је Бергсон био врло близу тога да интуицију-свест пласира на оно место које јој у људском животу и припада: у уметичко стварање. Интуитивни напор човеков је реализиран у активитету уметника; интуиција је пројицирана из свести као креација уметничка; интуиција је екстериоризирана у уметничким делима. Уметничко стварање је одиста „инстинктивно стварање", како се то често констатовало. Свест-интуиција није остала затворена у човеку; и док је свест-интелигенција ишла својим конструкцијама за објектом, дотле се и свест-интуиција манифестовала у уметничким креацијама, покушавајући непрекидно да кроз геније уметника постигне свој објект. Ту лежи значај интуиције у проблему Филозофије Уметности. Кад је говорио — како смо раније једном цитирали — о слепо-рођенима који никако не би могли претпоставити да се може перципирати објект без претходног низа перцепција пипања до тог објекта, Бергсон је додао: „међутим, вид чини то чудо". Уметник је према неуметнику човек који види према слепо-рођеном. Његова визија иде онамо куда снага онога другога не може доћи; он је визионер и чудо његово — је уметност... Природно је онда да се „оно што је битно у инстинкту-интуицији неможе изразити интелектуалним изразима", јер је начин изражаја инстинкт-интуиције уметничка експресија. И проблем „екстериоризирања интуиције", пробни камен и критичка тачка Бергсонове филозофије интуиције, решен је реално и непосредно у уметничком активитету. Кључ за решење проблема интуиције је у уметности као активном елементу свести, а интуиција није кључ за решење проблема сушгине реалности. Ту лежи најдубљи смисао критике Бергсонове филозофије интуиције и смисао интуиције као централног појма Филозофије Уметности. Реалну улогу интуиције у уметничком стварању, улогу која не иде даље од непрекидног повременог стварања уметничких дела у свету, Бергсон је — преломивши је кроз призму свог гледишта на свет концентрисао у жижу из које даље зраче у далеку будућност зраци који ће осветлити сву тајанственост живота универсума. Тражећи јој улогу у будућности, он јој је предвидео улогу у садашњости, и у прошлости, и у будућности. Интуиција је — проблем у Бергсона који је остао нерешен — на делу у уметничком раду. Интуиција је уметност у суштини њеној. Свест-интуиција је један централни резервоар из кога избијају, повремено, кроз гениалне уметнике, активни елани, пројицирани у свет и живот у уметничким делима, која су исто онако условљена материалом материје као и напори интелигенције што су спутани материјом... Према томе, проблем интуиције је проблем уметности; ко тражи интуицију на делу, наћи ће је у уметности. Интуиција као проблем решена је једном речи: она је уметност, као и обрнуто што је уметност