Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

193

интуиција на делу. Могло би се рећи да су то два израза за једну и исту ствар. Филозофија интуиције је филозофија уметности, и обрнуто. Бергсонова филозофија није филозофија уметности, она је филозофија интуиције, али окренуте ка будућности; и ту лежи капитална грешка Бергсонове филозофије. Питање филозофије јесте, можда, питање будућности, али није питање филозофије интуиције у будућности, јер је питање филозофије интуиције питање које се решавало и реализовало, решава и реализује, и вечито ће се решавати и реализовати у оној делатности људској која је умешносш. И као што каже Бергсон за Кантову филозофију: „такав је био правац који је кантизам могао показати једном оживљеном картезианизму. Али у тај правац сам Кант се није ангажовао" — могло би се казати и за Бергсонову филозофију да је правац који је бергсонизам могао начинити дефинитивном Филозофијом Уметности, али се Бергсон сам није ангажовао у тај правац! Он се ангажовао да му филозофија буде кула светиља која ће бацати далеку и силну светлост на будућност филозофије, док му је малим скретањем правца снопа светлости било могуће осветлити актуелни проблем уметности... Да су наше интуиције инфра-интелектуалне, тачно је; да оне могу да постану ултра-интелектуалне, то је смело и неизведено тврђење Бергсоново. Интуитивне снаге су, одиста, на првом месту сенсибилне, а на делу су, елаборисане и повећане, у уметничкој креацији. Но, ултра-интелектуалне оне не могу постати. Ма колико Бергсон тврдио да нису инстинкт и интелигенција подвојене тако строго и да су смешане пласиране у свести човековој, разлике су им ипак есенциалне; отуда, интуиција може своју највећу снагу постићи у реализованом уметничком изражају, ипак интертретирана чулима и ограничена чулом, али даље не: више „ултра" не може бити. И кад Бергсон на једном месту каже како интуиција, тако проширена и постала самосвесна, има да претендује на објашњење „детаља реалности" а не целине, онда он тачно репродуцира оно што је нагласио у Смеху о уметности : да уметност има да се ориентише на индивидуално, оно што човеку измиче, и бежи му чак и у њему самоме, оно што практичне користи нема, те човек, интелигенција, то и не види. Уметност одиста и претендује на експликацију реалних детаља. Она даје „исечке реалности" концентрисане у уметничком делу, елаборисане кроз материју. Елаборација инстинкт-интуиције није ништа друго него процес елаборације уметничког дела, пробијање кроз материју, пут којим се свест-интуиција пробија ка сазнању реализујући свој изражај, нужно, на материалан начин у уметничком делу. А таква акција остаје увек инфра-интелектуална. Као и свест-интелигенција, и свест-интуиција је нагон за сазнавањем, за обухватањем реалности, али је пут обе те тенденције врло различит, оне су обе одиста „две солуције једног и истог проблема." Бергсон додаје још и да су просветни гласнвк, i књ,, 3 и 4 св , 1922. 13