Prosvetni glasnik

194

Просветни Гласник

оба решења „подједнако елегантна." Сасвим друго мишљење је владало о томе у филозофији. Када је Баумгартен у својој естетици, првој тог имена, у делу МесШаИопез, извукао реч „естетика" и утврдио да »шспУгјга« значе опажајност а не просте чулне ствари, он је био на путу да уметност схвати као опажајно, а не чулно сазнање. Али анализу није изводио даље, но је само остао при томе да је то једно сазнање, ниже него сазнање појмовима, као што и цела филозофија, од Грка до последњих времена, сматра. Оставив на страну Баумгартена — у чијем се делу крије много више но што би се мислило и који је вредан студије Бергсон диже вредност интуиције далеко преко нивоа интелигенције, док је филозофија свих времена спушта далеко испод нивоа интелигенције. Али је он диже као интуицију у Бергсоновском смислу, а ова је спушта као чулно сазнање. Интуиција као уметност, као уметнички изражај, не стоји ни тако ниско, ни тако високо, јер она није „чулно сазнање" у смислу старих филозофа, нити је метод филозофске спекулације којим се продире у унутрашњост реалности. Она је продужење чулног сазнања, она је продужење природе у нама, али она не визира објект, као што би то Бергсон хтео, у филозофском сазнању реалитета. Бергсонова филозофија интуиције има своју негативну, критичну страну, свој анти-интелектуализам, и обојена је, како многи схватају, анти-научно. Интуиција, онако слабо позитивно утврђена у Бергсона, добија у рељефности негативним радом Бергсона о интелигенцији. Отуд се створило, у осталом доста тачно, уверење да је Бергсонова филозофија више анти-интелектуалистичка но интуитивистичка. Улога свести интелигенције више је ограничавана, но што је улога свести-интуиције позитивно стављена. И како је свест-интуиција стављана у пројектованој будућности, а свест-интелигенција критикована на научним тенденцијама које су врло актуелне, од Бергсоновог интуитивизма остаје импресија само, и главно бар, његове анти-интектуалистичке стране. Међутим, што је врло важно по критику Бергсонове филозофије, његова анти-интелектуалистичка тежња није погодила циљ; онако исто као што је интуиција недовољно позитивно изграђена и остала необјашњива и необјашњена, и анти-интелектуалистичка страна је остала довољно слаба и неразрађена. Да интелигенција није у стању да схвати суштину — онда кад је реч о живој материји и духовним појавама — излази отуд што је суштина ствари изграђена од свесне материје и што је као таква ток, живот, динамика, те се интуитивно само може схватити. Наука је схваћена као дело интелигенције, чисто практично сазнање, док би интуиција давала теоријско адектватно сазнање. Да је Бергсон схватио интуицију на извору њену и схватио је у природи њеној, не би он релегирао интуицију у будућу филозофију давши јој супрематију над разумом; нити би тако искључиво прогласио циљ науке практичношћу духа људског. Кад се интуиција схвати као уметност, наука би остала као интелект^