Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

195

и могле би се увидети несавршеност и једне и друге тенденције људског духа. Право схватање уметности није анти-научно. Рђаво схваћена интуиција могла је Бергсона одвести на претерано наглашавање ограничености интелигенције; и отуда је његова филозофија могла убрзо постати штит мистичара, град ирационалних пророка, склониште многих који презиру рад и труд. Свакако, томе није крив Бергсон сам и нико му то не урачунава. Али је промашени смисао интуиције могао навести бергсоновце на ствари које би јасни ум учитељев одбацио. Развијајући своје идеје о значају еволуције, Бергсон вели како је свест у човека, који је у извесном смислу га^зоп с!'е{ге еволуције, нарочито свест интелигенција. На путу еволуције, вели он, свест се ослободила многих сметњи и препрека, али је, идући практичним и брзим путем као свест-интелигенција, оставила на путу за собом и драгоцених добара. У човечанству, какво је данас, интуиција је Жртвована, готово потпуно, интелигенцији. „Човечанство, потпуно и савршено, било би оно у коме би обе форме свесне активности постигле своје пуно развнће' - . И остављајући и овде пут који га је могао навести да види „оно мало још у човеку сачуване интуиције" у њеном делању на уметности и кроз уметности, Бергсон одмах иде даље за својим идеалом и упућује филозофију да интуиције, слабе и растурене, скупи и тако постепено дође до решења светске загонетке. „Човечанство је могло бити, оно је ваљало да буде, са пуном свешћу-интуицијом". Али оно проговара свешћуинтуицијом својим уметничким активитетом и кроза њ се часно бори овакво какво је, за сазнавањем и изражавањем сазнања. Одричући интелигенцији способност да открије тајну живота и светску тајну, Бергсон оставља тиме способности интелигенције домен науке у колико се она односи на сазнање закона материје, неорганизоване, а од организоване оно што у њој има често материално. Тврдећи даље да би интелигенција открила тајну живота, јер за то има способност, Бергсон јој оставља домен филозофије; а како је интуиција какву имамо неизрађена, то је њен домен филозофија у будућности. Превидевши љен реални и активни домен, у коме она одиграва у светској историји своју улогу као уметност, Бергсон интуицију депласира и избацује је — једном програматичном пројекцијом — у будућност! Вратимо се овде на једно, раније цитирано, тврђење Бергсоново: интелигенција је једина способна да тражи али не и да нађе извесне ствари, а инстинкт је једини способан да нађе, али не и да тражи те ствари, „Те ствари", то су загонетке живота и света. Бергсон би хтео инстинкт који би умео да тражи, одричући интелигенцији способност да може у опште наћи. Такав инстинкт он депласира у будуће време. Међутим, питање је да ли се може тврдити да интелигенција аисолушно не може да нађе, док, са друге стране, инстинкт-интуиција тражи, тражи одавна и непрестано, у уметничком напону изражавања. Можда и инстинкт-интуиција не може да нађе и 13*