Prosvetni glasnik

196

Просветни Гласник

смисао јој је да тражи, као и интелигенцији. Можда је заједнички напор обе све што свест може да пру>жи као активност човекова. И тако, Бергсонова формула о тражењу и налажењу, коригована фактом да и свестинтуиција тражи, може да се трансформира у друго једно тврђење: да обе форме свесне активности траже а не могу да нађу. Или, у треће једно тврђење: да обе траже, али само свест интелигенције може да нађе. Или, у четврто једно тврђење: да обе траже, и да је налажење могуће у каквој синтези. У овој дивергенцији леже основни правци филозофске методологије којима филозофија може да се крене на свој освајачки пут, и „да се отисне на огромну пучину метафизичке спекулације где чекају толике стене и опасности и где су већ толико њих претрпели бродолом"... Како је детаљнија разрада овде наглашене филозофије уметности ван граница ове расправе и предмет једнога рада који је ван интенција овога, ми смо овде дошли до краја пропонираних расматрања. Овде би још било место додирнути питање о културно-историјском значају Бергсонове филозофије интуиције, Ма колико да је тешко дати завршну реч о оним струјама и правцима филозофије у којима се и сами крећемо, нека нам буде допуштено овде оцртати једно схватање о значају Бергсонове филозофије. Заједно са прагматистичним правцем, који је изразито представљен Џемсом, и са којим бергсонизам има многе идејне везе, Бергсонова филозофија интуиције, по културно - историјском значењу своме, представља једно скретање модерне филозофије ка мистицизму. Оба правца модерне мисли претендују на једно раскидање са „платонизмом" и на једну „обнову" уфилозофији; оба воде једном анти-интелектуализму, оба стављају научне напоре у ред чисто практичких сазнања и оба наглашавају ирационални елемент у филозофији. И Бергсонова филозофија интуиције која истиче на прво место интуитивни ирационални елемент, предвидевши његово право место и његову праву улогу у уметничком стварању човека, и прагматизам који је радикални емпиризам консеквентно изведен до краја — значе једну реакцију на дуги, мучни и напорни рад и развој којим се људска мисао, почев од прототипа филозофије у старих Грка па до данас, пробијала кроз целу историју филозофије, идући за решењем светске загонетке. Анти-традиционална у основи, Бергсонова филозофија је израз једне реакције, једне побуне, али и једног умора. У њој је дошао до израза један карактеристичан обрт духа ка мистичноме и ирационалноме, елементима који су у њој истурени на прво место једном пророчком позом којом се од будућности очекује „ново". Ако се узме у обзир да је пут рационалног истраживања духа врло озбиљан, врло тежак, мучан и напоран, пут којим се врло често дође до судара са ониМ „што срце неће" филозофско скретање ка мистицизму је израз умора. Карактеристично је да су се англо-саксонска и галска филозофија, у прагматизму и у берг-