Prosvetni glasnik

356

Просветни Гласник

.као сувишан терет. У граду пак и у којем богатом крају осамгодишња школа, коју цио народ држи! III. Организација досадашње и данашње школе крива је нашем аналфабетизму, крива је несхватању нужде образовања широких народних слојеба; школа је наша дала и интелектуалцима и народу посве погрешан назор о себи: ми не знамо шша је народна школа! Нацрт закона још ће то зло да горим учини. Народ ће и даље остати без школе, а гђе је и буде, неће моћи да буде сталних успеха, дочим ће тешки терети пирити још већу одвратност и мржњу. Док закон рачуна са глобама и код већине народа, дотле нема ни школе ни успјеха! Зато : 1. Удесимо школу за мању дјецу преко љета са двадесетак седмица, т на седмицу по 4—5 дана са 2—3 часа. Удесимо школу за одраслију дјецу преко зиме до 20 седмица, по 2—3 дана и 3—4 часа на дан. Удесимо школу за младеж у зимским седмицама по два пута на седлшцу! - Све у договору с родишељима. У такову ће школу моћи родитељи слати и по троје-четворо дјеце; ■а велико село моћи ће да има по једног учитеља задовољна радом и •сшскрбом, докле ће и држава моћи у најкраће вријеме да пода народу иајлакшу школу. 2. Тежиште школског радајеу младежи радног народа,. дакле око 14. године. Дјеци малој треба да читање омили, одраслија дјеца треба да књигу штовати почну, па да и ови и они читају у седмицама и данима жад не иду у школу. У том је усиех школе, а не у неком знању. Тако спремљена, моћи ће се младеж у мало часова преко године приправити за популарну књигу и усмену упуту у свим питањима јавног живота, као и за краће и дуже стручне течајеве. 3. Из школе народне мора изићи све „учење" градива из било које мауке, што ученик непосредно не повеже на свој живот и непосредно «скуство, или што неудовољава непосредној душевној потреби. Тада школа радити за живош. Ми читамо по новннама да напредни народи удешавају т. зв. аучке, народне сеоске университете, па се и с тим заносимо, а не рачунамо да ти народи имају опће народне школе за сву младост, зз сваког члана народа, до његове 18. године., а да и немају тако нешколована свијета, камо ли аналфабета; да сви читају, и да су ти университети нека врста филозофско-вјерских факултета. Но у исто вријеме код нас не може да се створи просветна ор-ганизација у војсци жоја може најбрже и најсигурније да накнади кроз вијекове занемарено, да преобрази народ и да га уједини. И ту дакле хоћемо оно што нам