Prosvetni glasnik

Математика у служби васпитања

315

И ]«акар колико машемашичка досешљивосш имала практичан значај, њој се безразложно придаје још и васпитан значај: као да Математика тиме развија општу способност ума за досетљивост. То је погрешно већ и по учењу нове психолошке науке, која пориче егзистенцију „душевних моћи". Сем тога, и из обичног искуства зна се да досетљивост у рачуну нема. никакве заједнице с граматикалном или физикалном досетљивошћу, или с досетљивошћу једног књижевника, историчара, биолога, политичара, трговца и т. д. Свака, па и математичка, досетљивост одређена је само специалним знањем и нарочитом извежбаношћу. Заплетеност комбинација у Математици је отежана њиховом сухопарношћу, те, у колико је заплетеност већа, у толико је не само тежа, него и сухопарнија и мучнија, досаднија. Ту бројеви и црте не показују никакав радни живот и осећајни рад, као што је то случај код заплетености комбинација у Биологији и Историји, у Географији и Социологији, па и у реченичном склопу у језику. Свуда се ту могу уназад пратити извршене промене у животу, у радњама прошлости или садашњости. Али у Математици то не може бити, као нпр. из неке једначине првога степена с једном непознатом, која има само један корен (нека 2 то буде хјјјј — не можемо из корена извести његов одређени облик (сам задатак). Зато математичка настава, као и сама Математика, учи размршивању по дефиницијама и конструкцијама, те то чини суху логичност у мишљењу, без осећања и разумевања живота; ту нема оне сочне логичности у разумевању живота, нема оног логичког мишљења које би било испуњено духом живота и животног развитка, какво мишљење и осећање побуђују науке о животу, у које се могу убројати, ван Математике, све друге научне дисциплине. Отуда су математички докази често без икакве, увек без шире и праве важности оног органско-генетичког принципа којим се показује истинитост једне животне појаве, једне животне битности, једне животне садржине. Зато математички докази собом показују онако исто суху генетичку методу какву сухопарност показују математичка анализа и синтеза. Ако се каже нпр. да се из коренаједначине х = — — развио општи облик једначине ах -ј- д = о на тај начин што је једна и друга страна помножена са а, а једној и другој страни додано д, то ипак не води ни нижој, још мање некој вишој мисли о животу, те само може бити речи о томе да ли је а — о и да ли је & крајан и од о различан број, да ли, по томе, једначину задовољава или не задовољава некакав крајан број, да ли је она погодбена или идентична. Доказ о тачности решења (прибављен заменом вредности, довођењем једначине на најпростији облик и идентичност) не води ни потврди неког реалног сазнања, нити проширивању и његовој допуни. Дакле, доказ у Математици ништа не објашњава. И то је оно по чему се Ма-