Prosvetni glasnik

Службени Део

147

као и предлоге које му школе упућују, наишао сам у Билећи и иа овај докуменат. Официр-каспитач тог корпуса подноси 2 јуна о. г. рапорт о кадету Владимиру Трандафиловом који је прикомандован другом одељењу У-ог разреда и који је изјавио да хоће да се врати натраг у руску колонију. „Јављам — стоји у рапорту — да је Владимир Трандафилов дошао у корпус 23 фебруара и да је до 10 маја двапут полагао испит, али не само да није могао положити за VI или V разред, као што се пријавио, него је, како из руског тако и из страних језика, показао тако слаб успех да би једва могао бити примљен у I разред; из математике и из историје резултати су били још гори. Међутим по годинама (он је већ ушао у 19-ту) он би могао бити примљен само у VI разред. Кад сам му прочитао да је Виши Савет одлучио да он остане у школи преко распуста с тим да се спреми па да опет полаже испит, изјавио је да више неће учити и да испите неће полагати. После тога он је стварно престао учити." Ово је скоро као на робији. После свега овога настаје питање: шта су управо корпуси? Јесу ли то школе или су то забавишта за сироту децу? Власт која њима управља, очевидно држи да сва руска омладина, која се је иашла на територији Краљевине, треба да учи средње школе, и да сваки ђак, који је ушао у школу, треба да је сврши, па ма школска сведоџба изгубила сваки углед, па ма школа престала бити школа и постала завод за убогу и напуштену децу или оно што Руси зову „богахћлБнн". Према том: био ти честит или рђав, имао ти дара за учење или немао, учио ти или не учио, био ти чак нормалан или ненормалан — седи у корпусу, пиј и једи да одржиш живот, а ми ћеко се постарати да добијеш и сведоџбу. Овака практика не може се даље трпети. Ми држимо да су корпуси школе и дш морамо створити од њих школе (види иоследњи одељак), па да би се дала одушка свима горе споменутим елементима и школе од њих избавиле, молим Вас, Господине Министре, да предложите Државној Комисији да одмах отвори у Београду или у другом ком културном граду у Краљевини узорите занатлиске радионице (столарске, обућарске, кројачке, браварске, плетарске, књиговезачке, и др.), електротехничке и механичке курсове, и т. д. Директорима свих средњих руских школа у Краљевини издаће се наредба да све ученике, који показују потпун неуспех у наукама или који неће да уче или су рђавог владања, пошљу у тај завод да их оспособи за живот. Оваке радионице, добро организоване, не само што би се потпуно исплатиле, него би могле донети и велики приход. Обућарско и кројачко одељење могло би давати свима корпусима и институтима потребну обућу и одело; столарске, браварске и инсталаторске радионице, у ово грозничаво доба изграђивања Београда, с претеком би се исплатиле. Од зараде одређен проценат уносиће се на име ученика који ради, тако да се сваком од њих, кад сврши занат, стави нека сума на расположење, како би могао посао самостално почети. Они младићи који се не буду хтели оспособити за жизот ни на овај начин, биће остављени сами себи. Свако друштво мора имати талога, а емиграција мора га имати више од друштва које живи и развија се у нормалним приликама. II / Уч еници, који су по годинама далеко измакли од разреда, у ком су, друга су несрећа руских школа. Младић, који хоће да ступи у школу,