Prosvetni glasnik

Ученичка Саморадња

405

тиња, од најнижих па до највиших. Али снагом своје љубави премашује интерес и саму љубав према животу, — зато што је несебичан. Изљубави да спасе голи живот, свој или потомства својега, учиниће гдекоји човек све што може, само да остане у животу, а из љубави за правду, истину и лепоту жртвоваће и сам живот, драге воље умрети на крсту или испити отров. Јер њему је оно за што је везан његов интерес драже и милије од свега на свету. Је ли потом чудо да су и све тековине које се стеку таким интересом миле и драге као што је и он сам? Н. пр. знање. Знање стечено саморадњом куд и камо нам је милије него свако друго знање које смо стекли без труда. И зато га тако ригорозно чувамо и, као у страху да се како не изгуби, сваки час га обнављамо у свести. То и није више оно обично знање, него умење које се, увек живо и свеже, уплеће у све мисли наше и непосредно делује на све наше одлуке у животу. А јер знање стечено саморадњом толико вреди у животу, то оно рађа у нас самопоуздање, те окусивши једном његову сласт и уверивши се о његовој вредности, ми и не желимо више оно готово, на дар примљено и у исти мах мртво знање, него почињемо све већма чезнути за овим јединим и правим благом своје душе, не бојећи се никаквих запрека да до њега допремо. И све већи успех све већма челичи нашу вољу. Тако, ето, образујући саморадњом само свој ум, ми у исти мах васпитавамо и своје осећање и своју вољу; саморадња хармонијски образује целу нашу душу и чини нас оним што смо од природе, вредним истраживачима, помажући нагон који се види јасно у деце кад се играју. Па како то да рођени с љубављу за посао, која се на несумњив начин очитује у необичној снази ма које урођене способности наше кад се пробуди, и која се тако јасно показује код мале деце у играма, кад поодрастемо, а ми бежимо од посла и нерадо га се прихватамо ? Како то да је у наших ученика тако мало љубави за учење, и да им је знање тако мршаво и непоуздано? Свему тому је криво што се у школи не осврћемо на њихову саморадњу, што не умемо довољно оценити њихове прирођене љубави за посао и за учење, него их кљукамо готовим знањем. Или, где то не радимо, а ми, падајући у другу крајност, остављамо их често саме да сврше посао који премашује њихову снагу или за који немају урођене способности. И тако неуспехом наставе убијамо у њих веру у се и чинимо их незадовољницима и очајницима. А што је најгоре, због неуспеха кривимо после свакога другога, само да прикријемо главнога кривца. И крив нам је дом, што нам не помаже, и криве су друштвене прилике, јер нам одмажу, и крив је ђак, јер је лен. Једном речи, крив је цео свет. Само смо ми, наставници и школске власти, без кривице. А у истину, једини и прави је кривац онај који виче на све друге. Најбоље