Prosvetni glasnik

404

Просветни Гласннк

школу наменили. Колико се, у којој стручној школи, не могу мењати предмети, а да се не оштети сврха те школе, толико је потребно пазити да се у ту школу не прими ни један ученик који по својим урођеним способностима не би био врстан свладати терет, ако му се он напрти на згодан и спретан начин. Тај начин, или метод, чини потом трећу карику међу погодбама до којих стоји саморадња. А вреди извршити у танчине све погодбе, само да допремо до циља који су поставили они напред напоменути велики учитељи наши, истичући саморадњу ученичку као ненаткриљиво средство за право и истинско образовање ума и разума. Особита је вредност саморадње у том што је удружена са интересом. А како неће бити удружена с њим кад је интерес стални пратилац ма које урођене способности наше кад се пробуди? Управо по интересу ми и дознајемо за урођене способности; он је као спољашњи знак у којем се очитује њихова унутрашња снага. А особита одлика је интереса особито весеље и радост којом се даје на неки посао човек у којега се интерес разбуктао. Стара је реч да је прва погодба за успех у раду жарка љубав према послу која свладава и највеће запреке. Човеку који има интерес за свој рад није ништа тешко и несавладљиво. Док је гдекојем човеку тешко прећи пешке неколико километара, човек заљубљен у сврху свога пута поћи ће и на крај света, било да испита прилике у центруму ужарене Африке или централне Азије, или једнога и другога пола земљина, или да оплови целу земљу. И од тога пута неће бити кадро ништа одвратити га, и на путу ништа смести, осим једине — смрти. Ето тако је јак интерес који има своје село у прирођеним способностима, да се од њега ништа јаче не да ни замислити. Он је она вера у св. Писму која ломи брда и сурвава их у море; њему није ни море доста дубоко ни небо високо, а да се не би усудио, бар на крилима маште, пренети се у сам наручај вечнога Божанства. И из крила вечности црпе и он своју трајну снагу, те, по смрти свога носиоца, препорођен као феникс, васкрсава поновно, оживљујући у грудима других људи жижу љубави и самопрегора, као у следбеника толиких великапа који су живели и умрли, али није умрла идеја и интерес што их је заносио. Голема та и трајна снага интереса извире из његове непосредности, из онога извора из којега је и он сам потекао. Прави интерес нема сврхе нигде изван себе, већ у себи самом. Његова је лозинка она позната „Гаг! роиг 1'аг1" у уметности, „с!а5 Ои1е ит сЈез Ои1еп мгШеп" у моралу, и „истина је сама себи сврха" у науци. Узрок је јасан. Интерес је уживање урођене способности у оном што ју је ослободило од окова успаваности, те се пробудила и зазнала за се. То је уживање слично оној великој љубави према животу што је видимо у свих живо-