Prosvetni glasnik

406

Просветни Гласник

то доказују људи самоуци који и имадоше толику снагу у животу, као н. пр. наш Вук и Доситије, јер им је саморадњом пошло за руком да ту снагу образују. А школа, место да јача урођену снагу, она је тако често слаби и сапиње. Зато и с правом приговара Рус Петров мртвилу наставе, које ће остати и онда кад се не буду више учили мртви језици. „Ми смо бубаћи, вели он, хиљадама латинских и грчких изузетака, наша ће деца бубати хиљадама назива врста, подврста, мишића, рскавица и. пршљенова". Што нам онда вреди да смо избацили латински језик из средње школе и увели природне науке? Ми лутамо, вели он на другом месту, а да не пазимо „да прогутано организам што боље усвоји". „Ум не расте и не чврсне механичким усвајањем извесних делова, већ самосталном прерадом онога што се изучава". Како је могуће да се и сада, као пре 50, 100 или више година, •ђацима, не само у високим, већ и у средњим, па чак и у основним школама „предаје" готово знање сухим речима, и тако од њих стварају пасивни приматељи, кад знамо да их је природа створила агилнима ? Зашто убијамо у њих прирођену жеђ за знањем и чинимо их равнодушнима према свему што их окружује и вежбамо у њих голо памћење, способност душе којом се људи најмање и најнерадије понссе, а убијамо суђење, с којим се свако тако радо хвали ? Место разумних људи стварамо од деце на тај начин глупе диалектичаре. Колико пута је већ у педагогијским делима и расправама поновљена она старинска: „ЕхетрЈа 1гаћип1". Али што то хасни? Ми смо тако често нестрпљиви, да не кажем нервозни, и ма да знамо да не ваља давати деци готова правила, не можемо сачекати док их дете само не изведе. Међутим, не заборавимо на оно што вели Жил Пајо: „Наставник који притиче у помоћ пре него је потребно, задаје државни удар и намеће републици младих умова свој неплодан деспотизам". (Свршиће се) Д-РА ДАНЕ ТРБОЈЕВИЋ

ЈЕДАН РУСКИ МОРАЛИСТ И ПЕДАГОГ: ГРИГОРИЈ ПЕТРОВ

Стил Григорија Петрова је течан, спонтан и речит, али историја руске књижевности зна за веће мајсторе стила. Композиција његових дела је сасвим вешта и њени прелази преко свих неравнина и сувише оштрих нианса чине је врло примамљивом; али ипак руска књижевност зна за веће мајсторе и у овоме погледу. Она зна и за много финије духове, који са много више тананог и интуитивног преживљења осете извесне ствари, него што је то случај са Григоријем Петровим.