Prosvetni glasnik

Један руски моралист и педагог: Григориј Петров

407

Али једна особина Петровљевих књига чини његову појаву на руском литерарном хоризонту овога века интересантном и привлачном. Захваљујући тој особини, Петров може сасвим оправдано захтевати да се његово стварање изједначи у погледу идејне и литерарне вредности са стварањима финијих стилиста и рафиниранијих духова. Та особина готово онемогућава сваку хладну и рачунску критику Петровљевих дела. Непристрасне критичке теразије постају сасвим непотребне. Та дивна особина, која се провлачи кроз све странице Григорија Петрова и баца на њих свој нежан и светао одблесак, јесте топлина којом је загрејан сваки пасус и свака реченица Петровљевих књига. Али то није она обична симпатична, али млака и недовољно рафинирана топлина која одликује сентименталце и добричине. Не, топлина Петровљевих књига осваја и привлачи баш зато што је она сасвим необична по своме квалитету. У томе је тајна њене очаравајуће моћи, к©ја је сва у једном снажном и пуном љубави заносу. Та топлина је прожета једним снажним хуманитарним осећањем, једним готово несвесним и сасвим инстинктивно преживљеним присталаштвом уз идеалогију уздизања човека изнад свега, идеалогију чију је горку судбину у свим старим и новим столећима рекао у неколико горких и болних речи Божа Кнежевић. Досада је било Француза, Немаца, Руса, Енглеза, али човека још није било. И Григориј Петров, можда сам несвестан тога, сања о томе човеку и, сагледана духовним очима, у његовој визији поносито шири руке фигура свечовека, будућег свечовека, који ће, светлог образа, сјајних очију и чистог срца изаћи из кобних национализама и још неизмерно кобнијих интеркационализама. Инстинктивно кличући идеји свечовека и уздижући помоћу одушевљења за ту идеју топлину својих страница на једну ретку и поноситу висину, Григориј Петров ипак гаји нарочито топла осећања према Словенима. Изразит Словен, он се искрено одушевљава за југословенску идеју и упућује младим српским нараштајима неколико ненадмашно простих и пуних неизбрисиво дубоке нежности речи љубави и заноса. У тој изванредно снажно развијеној способности Григорија Петрова: одушевљавати се за ствар која му изгледа добра, лежи, можда, кључ оне огромне експресивне снаге са којом утиче на нас топлина његових речи. Код Петрова то одушевљење иде до таквих граница да се у његовој души ствар која га одушевљава потпуно идентификује са његовим најдубљим „ја". А то је у нашем веку једна врло ретка особина. Треба само пажљиво прочитати неколико Петровљевих страница, па се та лепа црта његове литерарне индивидуалности одмах врло снажно осети. То гипко и привлачно пењање његова духа у најпоноситије висине идеје свечовека, та искрена и дубока загрејаност за словенофилске идеје, та искреност која понекад неосетно прелази у готово болестан од искрености, типично словенски моменат, . одличују књиге Григорија Пе-