Prosvetni glasnik

408

Просветни Гласник

трова. И зато ду оне продрле у најудаљеније и најдивљије кутиће бескрајне Русије. И зато су хиљаде и хиљаде очију пожудно упијале у се њихове топле, искрене и снажне речи, у палатама, у скромним становима, у сељачким колибама. И зато Београд, Сарајево, Нови Сад, Скопље и Дубровник са толико одушевљења прате његова предавања, на којима Петров, на своме тако милозвучном српско-руском језику, разлаже своје идеје... Поред све некомпликованости своје композиције и свог стила, Петровљеве књиге су у стању да снажно утичу на најфиније и најпрезасићеније духове. Оне нежно али заповеднички освајају. Идеје које нас загрејавају и заносе после неколико прочитаних Петровљевих страница, биле су нам потпуно туђе док нисмо узели књигу у руке, и не бисмо кикад били поверовали да ћемо се моћи загрејати за њих. Па ипак смо загрејани. На први поглед то изгледа сасвим невероватно. Помоћу једног релативно незнатног напора, писац је изазвао у нама огромну, неизбрисиво моћну сенсацију. У чему је одгонетка тој тајни ? У томе што се максимум убедљивости постизава не помоћу Х;огике, не помоћу статистике и помоћу тачних филозофских конструкција, већ помоћу топлине. И пошто је Петровљева топлина невероватно снажна, снажна је и његова освајајућа и рељефна убедљивост. Сав прожет динамиком својих топлих заноса, Григориј Петров даје обрасце, ако не баш савршено израђене у чисто литерарном погледу, а оно ненадмашно убедљиве, педагошке и беседничке руске прозе. Петровљева осећања сва су под знаком једног жарког и махнитог круга алтруистичких и апостолских идеала. Код њега оно: „све за народ" није било проузроковано демагошки лажним прохтевима или страшнсм хипнозом оног кобног „мешања са народом". Код њега је та алтруистичка концепција ипак превучена једном идејом, која је, у основи својој, егоистичка. Али и тај егоизам није обичан, није свакидашњи. То је један виши, светао и пречишћен егоизам, егоизам алтруизма, тако рећи. У своме служењу народу Петров не заборавља себе. Он неће да сиђе са свог ниво-а на неизмерно нижи народни ниво, да би за љубав једног јевтиног алтруизма била задовољена сасвим свгкодневна амбиција. Његов егоизам је у томе да се народ иодигне на његов ниво. Интересантно је и његово тумачење Еванђеља. Петров Еванђеље не тумачи као књигу пасивитета, укочености, нерада, фатализма. Он даје Еванђељу једно друго тумачење: Еванђеље је динамично, Еванђеље је покрећући мотор човечансхва, Еванђеље је неуморни хаџија на путевима Истине и Добра. Друго Еванђеље не постоји за Петрова. За њега је Еванђеље један светао поклич: напред, ка вечним и дивним идеалима духовне лепоте... Напред, само напред! И зато Еванђеље мора постати „вечним сапутником" човечанства. И зато треба уништити у себи уверење да је Еванђеље неактуелна књига...