Prosvetni glasnik

410

Просветни Гласник

се поделом ученика истога разреда у групе и подгрупе према обдарености, напретку и научном интересовању. Школску управу бира цела школа. И сваки разред бира своје заступнике. Таква организација је, мисли к\, врло успешна за неговање личне одговорности и моралне храбрости код ученика. Сличне организације у Немачкој били би васпитни заводи на селу (Тапс1егаећип§5ће1те). У том смислу раде у неколико и омладински покрети (Шећгкгаћуегеше, Р1асШпс1ег§гирреп, \Уапс1егуб§е1), који радом за друге и сношењем оскудице чине извесну „школу савлађивања". Иначе управа у већини немачких школа с интернатским уређењем није аутономна већ хетерономна. Због тога је жарка жеља Кершенштајнерова да се дух темељности, који влада у немачким вишим школама, „у колико су оне добре", веже „с духом самоуправе", тј. с. духом личне одговорности за сав рад, и моралне храбрости и инициативе које отуд произлазе. А да се и вишим школама, које нису интернатски уређене, може врло успешно аутономно да управља, показује К. на примеру академије у Ес1тћиг§ћ-у, која одговара немачким гимназијама и реалним гимназијама. Самоуправу те академије црта К. према опису једног њеног ученика вишег разреда. Школом се управља помоћу система изабраних префеката, који надгледају живот у школи. Ђачку кандидатску листу за избор префеката саставља ректор, или поглавар сениор-ефора, који је начелник (капетан) целе школе има право да избаци из листе онога који му се не свиђа. Погодба је за ефорску кандидатуру, поред ваљаности у школском раду, још и карактер и ваљаност у играма крикету и фусбалу. На тај начин је обезбеђен избор најваљанијих и њихов заједнички рад с ректором. Дужност је ефора да надгледају морал и понашање ученика при игри и у опште у животу. Они се нарочито старају за добар глас школе. Они имају право да заједнички изрекну ограничену меру телесне казне, а сваки поједини од њих може да изрекне друге, мале казне. Поред ових старијих ефора бира сваки разред по два млађа ефора (јуниор-ефори), који се брину за ред у разреду. Против ове врсте ефора устаје поменути ученик, чији опис школе К. употребљава, јер су одредбе за њихов избор такве да сваки „распуштени несташко" („Каскег") може да буде изабран. Они немају никаквог ауторитета и у „бурним" временима служе за то да се на њима сломе кола за цео разред, или имају „врло важну дужност" да затварају прозоре и врата, раздају хартију, итд. Због тога препоручује он на место млађих ефора разредног старешину, кога поставља ректор на предлог старијих ефора. У том ученичком напису се црта иначе тај систем као „јединствен у својој врсти, кад се тачно посматра, идеалу толико близу колико је могућно", јер „овај извор свега доброг" буди осећање одговорности у дечаку, дотерује карактер и чини ученика подобнијим за доцнији жнвот, „више него најтемељније познавање класика".