Prosvetni glasnik

412

Просветни Гласнак

морају се покоравати законима. „Ко хоће да буде ђак, не представља племића". 3. Племићи и они који се стиде именованих казни, треба да пазе и поступају добро или да избегавају „нашу школу", јер новчане казне не погађају децу већ родитеље. 4. Нови ученици се морају зарећи да ће с.е придржавати школских закона. 5. Чланови наше школе морају бити чланови наше вере и наше цркве. И своје ОеђаИп^ С1ићб имала је ова школа. Они су се састојали из диспутација, које су редовно држане, потом из свечаних говора, при којима су ученици држали на латинском похвалнице један другом, и најзад из дискусија, које су трајале сваког дана по пола сата (одмах после јела). Теме су давали квестори. Троцендорфово школско уређење било је у својој врсти потпуно ново, али мотиве који су га довели до тога треба, вероватно и пре свега, тражити у општој школској беди његовог времена, нарочито пак у оскудици у учитељима. Због оскудкце у учитељима узимани су, још у најранијем добу педагошке делатности, па кроз цео средњи век до данас', ученици као помоћници при управљању школом, одржавању реда и при настави. Треба се сетити само војнички уређених васпитних кућа Ликургових, декурија „Браће од заједничког живота" и виртембершког школског правилника (1559), даље мониторског система ВеН-ЕапсазИе, који је у првој половини прошлога века, произлазећи такође од Енглеске', привлачно снажио интерес педагога и омогућавао да један једини учитељ учи до 1000 ученика, а исто тако и „ЕскепШгс1-ског наизменичног школског уређења" (у Шлезвиг-Холштајну, прва половина 19. века), итд. Ми долазимо тако на питање о помоћничком систему, које још и данас овде-онде занима педагоге. Ма да су постала из сасвим других, непедагошких разлога, ипак су таква уређења доводила до самоуправе и саморадње ђачке, те би се могле да нађу многе додирне тачке с модерним тежњама Кершенштајнеровим и другим. Но то није наш посао у овом случају. Само морамо да нагласимо да је баш Троцендорф, поред већ поменутих спољашњих, имао и такве циљеве који су врло блиски Кершенштајнеровим; они су управо идентични. Својом организацијом будио је Троцендорф код ученика, по речима Раумеровим, „одговорност за законски ред" и „апсолутно уништавао опозицију" коју је обично правила чврста ученичка фаланга против наставника који се међусобно често нису слагали. Прави циљ Троцендорфов види се јасно из говора који је његов ученик Балтазар Рав (Кћауиз) држао као декан филозофског факултета у Витенбергу 18 септембра 1564, приликом једне промоције. Он је рекао о Троцендорфу: „Његова школа, посећена не само из целе државе, него и из Угарске, Ердеља, Пољске итд. личила је на једну добро уређену државу, која је помоћу закона, наставе и других лепих вежбања изврсно уређена, у смеру да омладина, напајана од детињства религиозном истином, добија правац који води страхопошто-