Prosvetni glasnik

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

413

вању пред Богом, али у исто време и да научи елементе наука и уметности који су потребни за цркву и човечје друштво, да, образована у строгости, прими благе обичаје и навикне се на заједничко часно испуњавање дужности у јавном и приватном животу". 1 )— Изостави ли се из овога циља све што је ондашњем добу изгледало као безусловно потребно (црква и остало с тим у вези), онда ее он начелно једва разликује од Кершенштајнеровог циља. Обојица гледају у осећању дужности, одговорности и ауторитета (овом последњем посвећује К. нарочити одељак у својој књизи о државно-грађанском васпитању) битне знаке васпитања, и обојица имају пред очима дату животну заједницу, дату државу. Али оно што је Троцендорф можда само наслућивао, налазимо код К. брижљиво образложено. Ова мала историјска екскурзнја била нам је потребна, јер показује да покрет, чији су представници К., Ферстер и други, није нов. А сад да се вратимо Кершенштајнеру. Енглеско школско уређење представља по К. „један успешан облик државно-грађанског поучавања, који се ученицима не намеће споља". Такво је уређење непознато у Немачкој. Ту је државно-грађанско васпитање додељено искључиво историјској настави. И К. сматра историјску наставу и привредну географију као врло погодно средство за државнограђанско поучавање, па вели : „Ја могу врло добро да представим себи такву наставу историје и привредне географије која чини излишним нарочиту државно-грађанску наставу". Има учитеља на вишим школама који „од сваког часа историје праве науку о дужностима у служби отаџбини", али је већи број оних који нису бољи од историјских уџбеника, а ови пружају ученицима превише градива, субјективно обојеног, због чега каузални ток догађаја остаје гкривен ученицима. На супрот томе захтева К. самосталну употребу и обраду историјских извора од стране ученика, због чега је потребна позамашна редукција градива. Нарочито у трима вишим разредима треба ученици да се баве појединим важнијим и интересантнијим периодама, а не да понављају целу општу историју. Ако историјска настава оспособи ученике виших разреда да могу дати самостални суд о појавама једног немирног времена или „о развитку модерних државних установа" (уређења), онда „можемо — вели К. — мирно да ставимо у акта специалну државно-грађанску наставу, на коју већ сад чекају сувише рано рођена упуства (уџбеници), у толико пре ако још својевољни Већа!т§ Сшђз ученика у сопственој инициативи продужи што школа због недостатка у времену није могла даље да разради". У таквој обради историјског градива гледа К. „битну мисао принципа радне школе у историјској настави". Дакле, по принципу школе рада може се предавати и без нарочите

') К. 6. бсћтМ, ЕпгуШорбсИе с1ез §езат1еп Егг1ећип§з - ипА ЦМеггкМзжезепз, Вс1. IX, стр.. 493.