Prosvetni glasnik

414

Просветни Гласник

школе рада у Кершенштајнерову смислу! Мислим да се то исто може рећи и за целокупну област васпитања кад се на место школе рада и државно-грађанског васпитања стави иринции ученичне саморадње ири намерном уихицању на развишак њихових сиособносити за службу заједница. Даљу потврду за ово мишљење налазим ја у „практичним примерима за државно-грађанско васпитање у основним школама", које К. наводи. Говорећи најпре о иродужним школама, К. вели да се историјска настава у њима не може предавати на исти начин као и на вишим школахча, те је за њих потребна нарочита државно-грађанска настава. Али и ту се она најбоље може извести кад се надовеже на историјски развитак оних привредних грана и њихових социалних и привредних односа којима ученици припадају. У школама на селу треба да се обради историја сељачког сталежа; у другим пак школама које имају за циљ трговачки позив, има да се обради историја трговине и саобраћаја. Ове главне стране привредног живота стоје не само међу собом него и с културном историјом у тесној вези, те пружају прилику да се ученицима обрати пажња на оно што је опште и да се навикавају на државно-грађанске врлине. У вези с тим може и настава грађанског морала да буде плодна. Као пример за то помиње К. одељак „пословни морал" из књиге Мапс1е1здеМед51ећге од РоМтеуег-Огоззтапп-а. Једно правилно васпитање које иде до „корена", гледа К. и овде у радним заједницама у малом. Таквим васпитањем може се нарочито у продуженим школама утицати на масе. Подређујући личне, егоистичке интересе под интересе школске заједнице, потпомажу се интереси целокупног привредног рада и државе. Зато је Кершенштајнеру неразумљиво кад занатлијски кругови устају против установе таквих радних заједница под изговором да такве школе хоће да укину „мајсторске поуке". {Х^народиој школи је систематска државно-грађанска настава немогућна по мишљењу Кершенштајнерову, јер ђацима на том ступњу не достаје искуство које се добија додиром с јавним животом, и духовна зрелост за корисну обраду школа. Али народна школа може као и све друге школе помоћу установе радних заједница да потпомаже државнограђанско васпитање. Како К. залишља ове радне заједнице, показаће најбоље један пример. Разред од 48 ђака дели он у 8 група по шест или, боље, у 12 група по четири ђака. Свака од ових група чини за себе једну радну заједницу, која има самостално да реши један задатак уз учешће свих чланова те групе и под међусобном контролом. На тај начин се мање обдарени потпомажу, лична частољубивост претвара се у частољубивост целе групе, а одговорност за успех такође није више лична. Тиме је дата могућност за развитак врлине моралног самоодрицања. Али на крају крајева — као што и К. наводи — зависи од учитеља хоће ли та могућност бити правилно искоришћена за васпитање