Prosvetni glasnik

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

415

моралног пожртвовања. Учитељ ће притол1, и ако ће му поглед бити увек управљен на успех заједнице, имати прилике да обрати пажњу на ученичку индивидуалност и да потпомаже склоности и обдарености које се покажу. Тако васпитање се поставља на једну ширу основицу, која пружа велики простор за развитак индивидуалитета. Истина је да се у радној заједници сужава образовање разума, али се тај мањак у знању стоструко надокнађује темељнијим образовањем карактера. Поред ових радних заједнипа, у настави обавезних предмета служе као важно средство за државно-грађанско васпитање у основним школама својевољни ученички савези или клубови. Као узор за такве савезе наводи К. њујоршке школе. Ту се у најпростијем облику образују такви клубови од појединих разреда под именом неког научника, уметника, песника, војсковође итд. Ђаци једног таквог клуба стављају себи за задатак да самостално проучавају живот свога патрона и да о томе говоре, да приређују свечаности о његову рођен-дану или дану смрти, итд. К. помиње Њутнов разред, Марконијев разред, Едисонов разред, Рузвелтов разред, итд. Они су имали и своје заставе, на којима се налазио мото дотичног разреда: нпр.: ,,ОопЧ §1Уе ир уоиг зшр" (Не напусти своју лађу), „51гоп§ 1Јшоп" (У јединству је слога), „5е1!-геНапсе — 5еИ-соШто1" (Самопоуздање — самосавлађивање), „Р1ау 1а1г" (Поступај правично, девиза Рузвелтова, коју је узео за мото његов разред), итд. Осим удруживања ради извођења једног заједничког смера (путовање, игра, песма, цртање, упознавање с књигама), има и ђачких удружења са трајним моралним задацима. Сва та удружења ђачка имају, разуме се, своју самоуправу. На крају свога разлагања о државно-грађанском васпитању истиче К. важност развијања поштовања према ауторитету. Притом не мисли он на поштовање које је слепо према свима погрешкама појединих носилаца ауторитета, већ на ону моралну храброст која ће устајати против неспособности и невршења дужности с њихове стране, али увек, разуме се, на правом месту и на отмен начин. Идеја појединих ауторитета не сме због тога да буде мање цењена. Као пример наводи К. да католички свештеници знају да су на папској столици седеле и покварене личности; они жале и осуђују такву појаву, али не допуштају да се дира у папство, као ауторитативну и репрезентативну идеју католичке цркве. Енглеско друштво је осуђивало многе и крупне погрешке Едварда VII, али је идеја краљевства и државног репрезентовања остала недирнута пред јавношћу. Истога дана када је у четири ока своме краљу отворено изнео своје мишљење о његовим погрешкама, може отмени Енглез на јавној гозби да му потпуно искрено напије здравицу, која би се истина састојала из две речи: „Тће кш§". У том простом, одређеном „Ше кш§" (рсраљ) гледа К. „живи доказ државно-грађанског васпитања отменог Енглеза". И ако напомене које К. још чини у тох\1 правцу могу бити