Prosvetni glasnik

415

Просветни Гласник

врло поучне, нарочито за манире у нашем јавном животу, ипак нам -цело то излагање, а још више начин на који он у последњем одељку своје књиге о државно-грађанском васпитању говори о индивидуализму и социализму, показује да он сам није начисто са својим филозофским схватањем. ❖ На завршетку овог излагања нека су нам допуштене још неколике напомене. Интересантно је да оба најзначајнија немачка заступника државнограђанског васпитања и ђачке самоуправе, РбгбЈег и КегзсћепзЈетег, полазе од школа у Америци и Енглеској, и ако почеци за сличне установе у немачким школама нису непознати. Њих је нарочито било у доба реформације. Троцендорфа, кога К. и не помиње, подражавали су многи: подсећам на ђачке државе 16. и 17. века у ОогШг-у, Впе§-у, ВеиШеп-у Кгоп:>{ас11:-у, Негтапп$1асћ-у (овде је на врху ђачке државе стајао краљ, а носиоци разних ђачких достојанстава бирани су од самих ђака). У 18. веку основао је један од Песталоцијевих ученика „дечју државу" у Кбш§бђег§-у, а Маг1т Р1ап1а ђачку републику у једном месту код Сћиг-а (Швајцарска). Нека се даље помисли на тежње РЈсМе-ове, који је, полазећи такође од Песталоција, наглашавао ђачку саморадњу и васпитање за службу држави, при чему се и он, баш као и К., ослањао и на Платона. У педагошким погледима Фихте-овим и Песталоцијевим дато је, тако рећи, прво место образовању карактера и припреми за државнограђански живот, и К. се позива на њих при образложавању своје школе рада. Но исте задатке налазимо редовно и код осталих поменутих предузећа, и ако су она често постајала из других, спољних разлога, и према разним гледиштима. Разлоге што их К. не узима у обзир при оснивању своје нове школе, налазим ја у околности што је трајање и успевање оних покушаја редовно зависило од личности оснивачеве, односно учнтељеве, и што су сви они трајали врло кратко време; даље, што су све те школе биле у главном школе учења или, како би их К. назвао, књишке школе, а нарочито што су оне биле удешене према сасвим другим приликама. Али мени тешкоћа не изгледа нимало мања кад се данашње американске и енглеске школе хоће да пресаде на немачко земљиште, и то баш због тога што К. ставља државно-грађанско васпитање у службу дате државе. Остављајући на страну уставне разлике, мени ни немирни, страсни партијски живот, који карактерише данашње државе, не изгледа такав да би његова тежња могла бити изједначење с Кершенштајнеровим идеалним формулирањем државно-грађанског васпитања. Да данашње државе гледају на школу као средство за остварење својих смерова, разумљиво је по себи. Вође државне се мењају, њихови погледи о облику и смеру државе често се диаметрално размимоилазе, а из тога се намећу у пракси врло незгодни закључци по