Prosvetni glasnik

Јавна Говорница

761

може бранити тиме што издање више не иосшоји! Скрећемо пажњу да то издање ипак постоји, чим се у Народној Библиотеци чувају његови примерци, на основу којих се може и у доцнија времена видети какву -смо ми „реткост" имали. Оставимо тај „фини" задатак за историју, јер имамо и сувише посла са садашњицом. Делимично поирављено: у I одељку ставови 2Ји 10. Поирављено : у I одељку став 4 и 11. Осшала је неиромењена већина ставова о којима Г. М. С. ништа не помиње у своме одговору, а то су: у I одељку ставови: 1, 3, 5, 6, 7, 8, 9, 12, 13; у II одељку остале су у важности све напомене изнесене у уводу овога одељка, сем задатка о турској граници, затим ставови : 1, 4, 5, 6, 7; у III одељку ставови: 1 (у III р. остало, а у IV р. избачено!), 2, 3, 6, 7, 8, 9, 10, а ставове 11 и 12 нарочито ћемо коментарисати, — пошто Г. М. С. замера што се критика врши „без коментара", и сем тога „поједине дефиниције наводе непотпуно". Дакле, из овогодишњег „ирерађеног" издања IV разреда извадићемо ради угледа баш питање о коцки, јер се на њој и иначе имају вршити најпотребнија елементарна посматрања: 1.) На стр. 97 налази се: а) иоирављен сшав, који гласи: „Тело које има шест једнаких четвртастих страна зове се коцка"; б) нов сшав, који гласи: „Коцка, којој свака страна или ивица има један метар дужине јесте — кубни метар". 2.) На стр. 117 налазисе: „Један кубни метар је коцка, која има ивицу 1 метар". — То је једино добро, али у супротности са горњим ставом; б) непромењен сшав, који гласи: „Запремина коцке добија се као производ три чинитеља, који су равни страни коцке; или, како се каже, кад се међу собом помноже дужина, ширина и висина. Шта би се могло рећи у погледу овде исказаних дефикиција и правила? Одговор је врло прост: 1.) дефиниција коцке ништа не ваља, јер тело које има шест једнаких „четвртастих" (тако!) страна, не мора да буде коцка; 2.) уочава се збрка појмова о страни и ивици коцке, или, да се изразим речима Г. М. С., овде писац нема „развијено чуло да осети". Овде не помаже Г. Милутину Станковићу његово празно самохвалисање о знању методике тога предмета и о спреми из педагогике. Нема ни једне методике ни педагогике која препоручује да се на овај начин деци предаје. Садг треба дати мало и коментара, према жељи Г. М. С. У Србији је имало, има и имаће много њих са именом Стеван Поповић, али је сигурно да се ни један од њих не би могао са Г. М. С. сложити да су добри поменути ставови. Немогуће је да је то позајмљено при изради „по најбољим француским писцима". Ако би се у свету и нашла нека таква Рачуница, ипак то не би значило да два грешника могу да чине једног праведника. На послетку се мора закључити да је све ово резултат „дугогодишњег наставничког искуства" Г. Милутина Станковића. Заиста, ово