Prosvetni glasnik

668

Просветнн Гласник

зивао је увек болест са свима њеним карактеристичним симптомима. Значи, овај микроб је био искључиви узрок болести. Једна кап крви заражене животиње, засађена у погодну хранљиву течност, у једну „културу" претходно стерилизовану, давала је, већ после кратког времена, милиардама индивидуа бактеридије прострела. Једна пак кап прве културе, пренета у нову културу, била је исто тако плодна. Као из прве културе, тако и из двадесете, стоте итд. културе, бактеридија је, убачена у крв животиње, увек изазивала болест. Прострел је дакле заразна болест, и ту болест изазива један микроорганизам. Тајанствени узрок заразних болести, означен до тада неодређеним именом вирус, обасјава се сада новом светлошћу. Вирус прострела је једно живо биће које се може изоловати, гајити по вољи. Као и у појавама ферментације, и овде је у питању један жив организам, чија животна радљивост стоји у тесној вези са појавом саме болести. Стара теорија вируса руши се пред овим открићем. Утврдивши узрок прострела, Пастеру је остало било да изнађе методу лечења болести. Али како ? Размишљајући о открићу Џенера које се односи на предохрану против великих богиња и које базира на запажању да се организам који је прележао лаку болест крављих богиња не може заразити великим богињама, Пастер се питао да ли неће бити могуће наћи сличну методу предохране и против прострела. Већина заразних болести не може се, по правилу, лежати два пута; откуда тај појав? Откуда појава имунитета? Случај, тако чест код великих људи, ставља му се на руку. Изучавајући, у међувремену, болест кокошју колеру, која је такође изазвана једним микробом, Пастер констатова да се кокоши које случајно прележе ову иначе врло смртоносну болест, не могу по други пут зараразити истом болешћу: оне постају имуне за ту болест. Овај факат навео је Пастера на мисао да покуша мењање вируленције микроба болести. Ако би се успело да се болест ублажи до те мере да престане бити смртоносна, кокоши са прележаном таквом болести постале би отпорне према истој болести, али са неизмењеном вирулентношћу. Микроб кокошје колере, некултивиран или из вештачке културе, је врло вирулентан. Али да би његова вирулентност остала увек иста, потребно је да култура буде увек свежа, т. ј. размак између једне културе и друге, која потиче из прве, не сме бити већи од 24 часа н. пр. Но ако се у крв кокоши убаци микроб из културе која је стара неколико недеља или чак и неколико месеци, примећује се да је изазвана болест врло лака и никада смртоносна. Микроб је у том случају изгубио од своје вирулентности; његово је дејство слабије. Кокоши које су заражене овако ублаженим вирусом, лако преболе, и, значајан факт, постају после тога имуне. Микроби са''неизмењеном вирулентношћу не