Prosvetni glasnik

Школа рада

675

и металом. Нарочиту важност придаје моделирању у вишим разредима, где оно треба да се обради у вези с цртањем. Школа моделирања треба да развије пластичко-уметнички нагон код деце, те да постане права школа укуса за младеж. Највећу важност коју моделирање има још у елементарној настави, није Шваб тачно проценио. Интересантне су и напомене које Шваб чини о уређењу радионица, о њиховом снабдевању алатом и о малим музејима које он замишља у вези с радионицама. У завршној глави свога дела расправља он о дејсшву школе рада, при чему полази од важних социалних и привредних тачака гледишта. У бољем образовању и способности раденика види он почетак решења социалног питања и зато му је школа рада једно од најважнијих средстава којима може да се изведе материално и духовно-морално подизање народно. Сва ова споменута питања била су позната и другим педагозима, а нарочито су их изводили многи привредници и политичари у низу пријатеља школе рада. Ово беше око осамдесетих година прошлога столећа, када је дански коњички капетан уоп С1аибоп-Кааз захтевао да се онда појављене тежње за оживљавање домаће радиности вежу са педагошким идејама Песталоција и Фребела. Читав ред људи који се у Немачкој придружише агитацији предузетој од стране уоп Кааз-а, основаше Централни Комитет за ручни рад и домаћу радиност, из којег се доцније развио „Немачки Савез за ручни рад", заснован на привредним и социалним разматрањима. У настави рада увидело се једно моћно средство за оспособљавање занатлија, па се полагала нада да ће се овим допринети поштовању ручнога рада, као и разумевању његових. продуката, и да ће се рад проширити у народу и за оне који нису принуђени да теку голим рукама. Ова гледишта налазила су одјека и у јавности и код власти. Претпоставка је била утврђивање занатског васпитања. Али се у току деценија ови погледи изменише и објашњавало се да се саморадња и практички рад за васпитање младежи не може више узети у обзир. Како се пак развитак човечанства не може ни замислити без озбиљног рада појединца у заједници, то ни друштво, засновано на моралним идејама, не може постојати без рада појединца у служби целине. Поштовање рада и воља за радом, јесте средство за одржавање културне висине, јер свакога приморава да учествује у стварању културних вредности и примени њиховој у корист бедних. То су признали и изговорили и мислиоци свих времена, и библијске речи: „Моли се и ради" стављају рад исто толико високо колико и Гете: „Коме да срећа најлепшу палму? Ко радо дела, радује се учињеном". А како је лепа изрека Томе Карлајла: „У раду лежи трајна племенитост и нешто свето". 43*