Prosvetni glasnik

Васпитање и ручни рад

107

представа. Ако нема довољно посматрањем стеченог материала — богате залихе мулно живих слика, разговетних, јасних, интенсивних, — онда неће бити ни творачког слободног располагања са скупљеним материалом, неће бити покретности, ни умне свежине. А да бисмо постигли успеха у тод! погледу, учитељи треба да обрате пажњу: 1) на то да се стиче залиха представа, и 2) на то да се те представе подвргавају унутрашњој преради. Ту се наша обична настава, која се састоји из самих речи, показује као немоћна, и једино подесна настава може бити само таква која би се ослањала на изоштрено гледање, пипање, — једном речју, на јасну аперцепцију, посредством спољашњих чулних органа, а која би при том давала ученицима доста простора и побуда за слободно самостално посматрање и мишљење. И баш таква је настава помоћу ручног рада, стављена у везу са другим струкама предметне наставе, — у својству примењене струке. У данашње време ученике уче вештини изражавања помоћу специалних говорних вежбања, потпуно растављених и одвојених од остале наставе, и често лишених сваке садржине, сваког смисла. Показује се да је тај начин лажан, и то баш стога што је реч одвојена од ствари. Какав је узрок томе што деца која се уче тако рђаво говоре, па чак никако и не умеју да се колико-толико добро изражавају? Узрок је већим делом тај што деца немају шта да кажу, што имају мало мисли. Њихов говор је неуглађен и немоћан стога што су она с муком стицала своје представе, што не умеју њима разумно да рукују, и што им, најзад, неки пут недостаје и подесних речи за изражавање мисли. То сиромаштво у речима, њина незграпност и немоћ, потиче директно из оне одвојености речи од очиглгдне аиерцеииије, из оног пустог избацивања речи од ког нас је хтео да сачува још Песталоци; из оног вербализма, који је од увек био највећи школски грех икоји данас царује на све стране — у свима школама. Право неговање, развијање говора, можемо за нашу децу очекивати само од стварне, тако рећи „предметске" наставе. „Дајте ствари, шго више ствари, — довикује нам Русо, — наше брбљавачко васпитање ништа не ствара, осим брбљавце! " Свако дете осећа природну потребу да са речима које употребљава, спаја ма какав смисао, и да састави себи какву било представу о ономе што чује. И ако је учитељев говор лишен садржаја, онда се не треба чудити што се у глави ученика образују несмислене и нескладне представе. Отуд се за сваког педагога рађа иравило: прво ствар, па шек после реч.