Prosvetni glasnik

254

Просветни Гласник

нижи. Због те тешкоће се најнижи психички појави називају с правом у извесном смислу и психофизичким. Шта су ти најнижи психички појави? То је питање на које се у Психологији мора, разуме се, сваки час враћати, и ми ћемо имати прилике да о њему и доцније говоримо. За сада ће бити довољно ако само кратко и врло неодређено речемо да као такве појаве можемо сматрати у опште све оне појаве свести које су најраније по времену, које претходе свима другим, вишим, сложенијим унутрашњим доживљајима, које се јављају на најнижем ступњу душевног живота, не само код човека, већ вероватно и код животиња, бар код виших. Те појаве не можемо лако дефинисати. Не можемо их дефинисати баш зато што су нешто најпростије, најосновније, што се према томе не да свести ни на шта простије у душевним животу. Можемо их само довести у везу с њиховим евентуалним физичким узроцима или, тачније речено, условима, можемо на тај начин дати о њима тзв. генетичке дефиниције; али их тиме не можемо учинити ништа јаснијим у погледу на њихову психолошку природу. А психолошка природа њихова, њихова суштина у психолошком погледу, може бити јасна само оном који их је непосредно искусио, доживео. Залуд ће се слепцу објашњавати боје или глувима музика. Психолошки садржаји често чак ни оном који их је доживљавао, али их тренутно не доживљује, нису довољно јасни и живи у сећању, те зато популарна психологија с правом вели да „сит гладноме не верује". Најнижи свесни појави, којима не претходе никакви други, простији свесни садржаји, јесу т. зв. чулни осећаји, нпр. осећаји глади, бола, мириса, звука, светлости и др. Чулни осећаји нас у неколико изводе изван чисто психолошке области баш зато што се, као што смо видели, не дају свести ни на какве друге, простије психичке појаве. Међутим, пошто су основ свих душевних појава, чулни осећаји су први и најважнији предмет Психологије. Само с обзиром на неодређеност чулног осећаја, на тешкоћу одвајања садржине осећаја од акта свести којим је садржина схваћена, као што смо видели, није лако утврдити: у колико су чулни осећаји предмет Психологије. Док сваком мора, у главном, изгледати јасно зашто се нпр. глад или бол имају сматрати као психички појави, дотле то код осећаја т. зв. виших чула, код осећаја слуха и вида, — тонова и боја — већ не изгледа ни близу тако јасно. Многима чак изгледа оправдано питање: штаПсихологија у опште има да изучава код боја и тонова, који изгледају само спољашњи, физички, одн. физиолошки појави? Али на то питање није тешко одговорити. Свакоме ће изгледати јасно да Психологија треба да сматра као свој предмет, дакле као чисто психички појав, нпр. наше уживање у сликарству или у музици. А музика и сликарство се не састоје ни у чем другом до у извесним хармонијама боја, одн. тонова, то значи у различним везама и комбинацијама наших осећаја боја, одн. тонова, које