Prosvetni glasnik

460

Просветни Гласник

онда смемо исповедати да, ма колико он био користан за лично и фамилиарно благостање, кашто и за унапређење материалне културе у народу, он није баш неопходан и за умни прогрес и за уљуђеност друштва. У Француској је увек имало доста идеалиста; имало је мислилаца, који су и у најсувопарнијој науци налазили неке поезије; па ма да они нису ни себе ни своју Отаџбину у материалноме погледу унапредили толико колико је то у Немачкој, Енглеској и Америци, ипак зато није Француска свој ранг у свету изгубила. Ја бих рекао: баш на против! * % ❖ Молим вас, поштовани слушаоци, за допуштење да на растанку упутим неколико нарочитих речи нашој университетској омладини. Драги ученици, Хвала вам много на пажњи указаној ми позивом да одржим ово предавање. Са задовољством сам вам га спремио. Пријатно ми је било и истицати у њему заслуге научника пријатељског нам народа француског. Али вас молим да ме добро разумете и не помислите да сам ја, као један од најстаријих живих француских ђака, неки фанатик Француске Науке, с тога што сам о њој по сили самога предмета овако похвално говорио. Заиста, има људи који мисле да су најбоље све науке само тамо где су их они учили. Ми пак треба да се захвално сећамо да су први учени синови Српског Народа примали науку из Византије и Русије, из Угарске и Аустрије, из Немачке, доцније из Италије и Француске, а у новије доба из Енглеске, па нешто и из Америке. Од те многостручности извора нашега знања и просвећености, није било штете. С тога би се нашим пчелама радилицама могло препоручити да из свију културних светских градина преносе цветни нектар у наше кошнице. У данашње доба свуда има врло добрих виших, стручних школа. И наше највише школе предају сада теоријске науке исто онако добро као и у државама напреднијим од наше. Где учили да учили, добри ученици биће спремни раденици на свом пољу рада. Биће добри и корисни, ако, сем прибављеног стручног знања, буду у себи имали и одушевљења за добрим делима и исправно буду вршили своје јавне дужности. А прва је дужност научника служити Отаџбини; јер, ако „Наука нема Отаџбине, научењак је има", као што је то рекао Луј Пастер. Тиме је речено да научник дугује њој за све оно што га одликује од нешколованога грађанина, да јој он мора послужити предано у свему до последњега свога даха. То даље значи: да наука мора имати везе са животом. Од тога ће и наука бити пуна живота; а када је пуна живота, она је извор среће, и личне и опште. У томе су благотворне узајмице између науке и живота.