Prosvetni glasnik

Француска наука

459

беху за војску способни били су мобилисани као обични борци, докле од немачких експлозива и гасова не поче страдати народ у позадини. Тада се и нашим савезницима јавила потреба да се њихови хемичари постарају одговорити оној злоћудној ратној технологији на којој је сарађивало око 30.000 немачких хемичара и хемотехнолога, од којих Немачка за рововску борбу није ни једнога употребила. Наравно да се и у тој злокобној специалности показала надмоћност Немачке над Француском, која своје научнике није мислила употребити на унапређење ратне индустрије, која је, како се каже, од вајкада најмилија индустрија пруских империалиста и великих капиталиста. Нека ми је најзад слободно указати и на материалну незаинтересованост француских научника и проналазача и њихово уздржавање у трговинској и индустријској експлоатацији њихових проналазака. Скоро незнани и у сиротињи, умрли су знатни технички проналазачи напред поменути Голар, Леноар и Форест. У беди је умро и Шаптал, хемичар још из доба Велике Француске Револуције, који је учинио неколико примењених проналазака. Он је исповедао да је мисија научника богатити, ако могу, своју земљу, а не и себе лично, па су ту мисао имали и његови последници. Несебични су били и хемичари: Дима, Вирц, Фридел, Анри Сен Клер Девил, Бертело, Моасан и други; они нису тражили хасну од својих проналазака, којима су се други богатили. — Познато је да су вештачке боје, које су Французи пронашли, послужиле великоме богаћењу немачких фабриканата боја, на штету француских, услед једног нелојалног, вероватно и заинтересованог поступка славног немачког професора хемичара Хофмана. — Француски научници су већином професори, плаћени од државе, па мисле да сав њихов успех, који је постигнут у државним научним радионицама, припада народној целини, а не лично њима. Диван је пример у томе показао Пастер. Када је пронашао мају за каламљење говеди против заразнога црног пришта, индустриалци му понудише милион франака за право да монополишу фабрикацију те маје. Он је ту, за оно доба изванредно богату награду, одбио. А полазећи из лабораторије, сврати једном пријатељу, старијем научнику, који је радио у спрату испод његовога и исприча му догађај. .,Одбиј, Пастеру!" била је лаконска реч овога пријатеља. И тако је благотворни проналазак Пасгера, који није био имућан човек, остао у слободној употреби. Француски интелектуалци су радни и до дубоке старости запослени, а у домаћем животу штедљиви; али нису „практични", у уобичајеноме смислу ове речи. Они су задовољни својим скромним стањем, и ако им се не свиђа што је данас често мускул боље награђен него мозак, и несавесност боље но исправност. Али када знамо да и веома практичан дух многих људи није подигао ни њихов ум, а још мање њихов карактер,