Prosvetni glasnik

484.

Просветни Гласник

наши покрети од наше воље, наше схватање физичких догађаја од наших представа и расположења, итд.). Али се тај паралелизам не може схватити метафизички као строг, апсолутан паралелизам свих психичких и свих физичких појава. И основни психофизички (Веберов) закон казује нам да је наша осетљивост за физичке промене само релативна, а то значи да је наша свест ограничена и не може да осети апсолутно све, најмање промене, него само релативно веће промене, дакле само извесне односе у физичком свету. Зато сваки, и најнезнатнији процес у свету, онд. у телу, не може имати непосредног психичког значаја. У сваком случају психофизички паралелизам не објашњује ништа. До душе, његове присталице наглашују неуморно да то и није никаква хипотеза но само најзгоднији облик научног монизма, регулативан принцип научни, постулат према коме психичким појавима тражимо кореспондентне физиолошке процесе. Психофизички паралелизам може донекле изгледати оправдан ако значи само — што једино и може значити извесну пропорционалност или просто кореспонденцију у променама психичких и физичких процеса. Али то више није паралелизам, и зато се принцип паралелизма данас све више напушта. За највише душевне процесе се не може тврдити да су нераздвојни од физиолошких. Они су то највише у толико у колико су им основ они најнижи психички појави који су у најтешњој вези с физиолошким и физичким, а. то су чулни осећаји. Међутим, ни чулни осећаји се не могу сматрати, видели смо, као просто пасивно примање чулних утисака, но претпостављају извесну већу или мању духовну активност. А бар за највишу, слободну духовну активност не могу се претпоставити никакви „паралелни" процеси у телу. Душа свакако утиче на процесе у мозгу својим представљањем, мишљењем и вољом, и може регулисати њихов ток 1 ). А како би ма какви мождани процеси могли одговарати таквом слободном акту воље који се у неку руку ставља изнад свих тих процеса? То важи свакако и за чисто мишљење без моторних реакција, без говора, „без речи" и „без слика", о коме се говори чак и у новијој експерименталној Психологији. Јер мишљење није увек само „унутрашњи говор". А само говор није могућан без тзв. „моторног памћења", које се мора објашњавати физиолошки, као функција мозга. То „моторно памћење" одваја Бергсон потпуно од „чистог памћења" или „чистог сећања", које је, као чисто духовна функција, потпуно независно од мозга 2 ). Психофизички паралелизам има много противника, који заступају хипотезу „психофизичког узајамног дејства". То значи узајамно дејство душе на тело, и обратно, за оне који заступају хипотезу супстанциалх ) I. Оеузег, о с., с. 83, 116. 2 ) Н. Вег§зоп, МаИеге е1 тетогге, 11. ес1., с. 137, 152. — Психофизички паралелизам је по Бергсону „психофизиолошки паралогизам" (Бергсонова расправа под тим именом у Кеуие Ле теЧарћ. е1 с!е тога1е, 1904, с. 895 и д.).